O BIBLIJI I JUDEO-HRIŠĆANSTVU

 

 

 

 

"Kako smo mi čudna bića: sedimo u paklu, na dnu tame, zato što se plašimo svoje sopstvene besmrtnosti."   Rumi

 

Ovde će biti reči o tome kako je judeo-hrišćanstvo stvoreno sa ciljem da nas navede da se plašimo i da projektujemo svoju Božansku suštinu i svoju besmrtnost van sebe, u "božanski" autoritet koji nama vlada, a koji je otuđen od Božanskog prisustva.

Svrha toga je da nas taj strah natera da se probudimo i aktuelizujemo svoju besmrtnost, dok nas projekcija uči da je budemo objektivno svesni, jer uzalud je imamo ako je nismo svesni i ne živimo Božansku prisutnost kao svoju sopstvenu.

Ako u tome uspemo, zaslužili smo svoju besmrtnost i suštinu jer je živimo.

Ako ne uspemo, onda je nismo dostojni i zaslužujemo ropstvo autoritetu koji kao ogledalo odražava našu nesvesnu otuđenost od naše Božanske suštine, od nas samih.

Sve što nas u ovom svetu porobljava jeste aktuelizacija i materijalizacija naše nesvesnosti i neodgovornosti.

Sve što nas čini slobodnim je naša svest i odgovornost, naše učestvovanje u postojanju kroz jedinstvo uma i srca.

Na taj način Božansko stvara kroz nas.

Naše telo je instrument koji sprovodi i materijalizuje njegovu nameru.

Usled samog prisustva naših duša, energija prirode prikazuje se kao materija.

Fizički univerzum postoji zbog nas kao svesnog svedoka.

Ovde smo stvoreni da sprovedemo Božansku realnost i nameru. 

 

 

To je bilo učenje ranih hrišćana, Gnostika i Esena.

I sve je to blokirano stvaranjem hrišćanske crkve.

Možda zato da bismo to sami naučili kroz sva potrebna iskustva otuđenosti od naše božanske besmrtnosti.

 

Suština poruke jevanđelja je nauka o duši i njenoj samospoznaji kroz svu dramu životnog isksutva - za razliku od istočnjačkih učenja koja samospoznaju duše sprovode kroz jednostavno odbacivanje i nadilaženje drame životnog iskustva. To je za dušu brži i lakši put, ali ne i za ovaj svet.

Prolazak kroz dramu života dovodi do transformacije života i sveta zajedno sa transformacijom čovekove duševnosti i otuda je nastala sva savremena civilizacija i materijalna kultura.

Koliko je i ono malo nauke o duši u jevanđeljima kroz reči Isusove istinito i moćno, pokazuje činjenica da je i posle svih falsifikovanja postalo vekovima jedini svetionik i putokaz za duševnost u ljudima na ovom svetu kojim vladaju bezdušni.

Da nije Isusovog lika kao uzora i učitelja o duševnosti, ovaj svet bi i danas bio rimski Koloseum i gladijatorska arena, u još većoj meri nego što inače jeste.

Upravo zbog značaja i veličine nauke o duši, bezdušni su morali da je falsifikuju i stave pod kontrolu u obliku crkvene institucije.

 

 

 

UVODNA NAPOMENA

 

 

 

Pre nastanka Biblije kakva nam je danas poznata, postojalo je izvorno, rano hrišćansko učenje ili Gnosticizam.

 

To učenje se sastojalo od sledeće kosmogonije:

 

    Istinski Bog je nestvorena Svetlost - Pneuma, bez uzroka.
    Kao nemanifestovan je muškog roda. (Puruša po Sankhji). Celovito bivstvo, iznad polova.
    Kao manifestovan, prva misao, prva refleksija svesti o sebi, stvaranja, naziva se ženskim rodom Ennoia. (Prakrti u Sankhji).
    Iz prve misli se rađaju Eoni, prvi bogovi (Aion), u Pleromi (potpunosti).
    Eoni su u međuprostoru između najvišeg Istinskog Boga i stvorenog materijalnog sveta kakav nam je poznat.
    Prvi i najviši od tih bogova je Logos.
    On je primarni izraz Istinskog Boga, on daje oblik bezobličnom, telo bestelesnom, lice nevidljivom, reč neizrecivom, misao nepojmljivom. Dakle, on je arhetip svega ispoljenog, univerzalno polje, matriks, prototip svih pojava, (prva kategorija Prakrti  u Sankhji: Buddhi).
    To trojstvo, Istinski neispoljeni Bog, ispoljeni Bog Enoia i Logos, nazivaju se još i Otac, Majka i Sin.
    Postoji progresija pada od najvišeg Eona Logosa, do poslednjeg Eona, koji je ženskog roda, Sofije. Ona je najniža u tom smislu da je najbliža materijalnom svetu.
    Zbog blizine materijalnog sveta ona je prokoračila njegovu granicu i reprodukovala se u materijalnom svetu, slično kao što je to prvobitno učinio i najviši Istinski Bog. Učinila je to sama i nezavisno od ostalih Bogova, Eona. Mogla je da oplodi samu sebe jer je kao Eon bila androgina.
    Sofija je mogla da oponaša stvaranje zato jer je bila najbliža stvorenom, ispoljenom svetu, materiji, Prakrti, ogledalu Božanskog.
    Zato što je sebično oponašala Stvaraoca iz nje je izašla nesavršena, nakazna stvar: Demijurg, "stvaralac" u materijalnom svetu, Jaldabaot ("kopile" "dete haosa"). Naziva se i Saklas ("budala") i Samael ("slepi"). To je starozavetni Jehova. Gnostici ga tako nazivaju (slepom budalom) jer je po Starom zavetu govorio da je on jedini najveći Bog i da nema drugog Boga osim njega, iako je iznad njega cela plejada mnogo viših bogova, Eona, i da je tek iznad njih najviši Istinski Bog. On je i obmanjivač ljudi jer tako obmanjuje ljude da ne znaju istinu da on nije Istinski Bog.
    Taj Demijurg će stvoriti ovaj svet na kome živimo i njegove zle vladare, Arhonte ("pale anđele" demone i đavole; neorganska bića).
    Arhonti služe Demijurgu tako što vrše prinudu i pritisak na čovečanstvo u sprečavanju njegovog punog potencijala i samospoznaje duše kao samospoznaje Najvišeg Boga. Oni drže čoveka uspavanog i potčinjenog, izazivaju strah i patnju jer se na taj način hrane vibracijama negativne energije.

 

*******************************************

Detaljnije o tome da su Arhonti zapravo demoni i negativne vanzemaljske sile - videti OVDE. Kako su manipulisali našu DNK, videti OVDE.

 

Reč 'arhont', inače, dolazi od grčke reči arkhōn (ἄρχων, pl. ἄρχοντες), što znači 'vladar' ili 'gospodar'.

Arhonti su u gnostičkim tekstovima opisani kao 'psihički uljezi'. Oni ne mogu da žive u materijalnom svetu kao ljudska bića, ali u kraćem vremenu mogu da ga posećuju. U ovu stvarnost najviše vole da ulaze kroz ljudski um, kroz čoveka. Gnostički spisi nas upozoravaju na postojanje Arhonta i njihovih pokušaja da skrenu ljudsku evoluciju s njenog puta. U postizanju tog cilja služe se dvema glavnim metodama:
- Pogreškama: Podstiču ljudska bića da greše i da ponavljaju greške. Štaviše, preko crkvene dogme koju su oni stvoili ubedili su ljude da su po samoj svojoj prirodi (izvorno) grešni. Zato je ovaj svet pun greha.
- Simulacijom: Arhonti su majstori virtualnih stvarnosti i holografske projekcije, mogu da stvore holografske prikaze svakog živog bića, postojećeg ili nepostojećeg, iz sadržaja naše podsvesti ili nezavisno do nje. Danas globalno koriste simulaciju preko medija kojima vladaju preko svojih ljudskih hibrida i tako stvaraju virtuelnu realnost sa kojom obmanjuju ljude da nemaju kontakt sa pravom realnošću. To postižu takođe i manipulacijom seksualne energije, njenim izopačavanjem.
Odvajaju ljude od prirode navodeći ih da sve više vremena provode u virtuelnim svetovima. Njihove aktivnosti povezane su s božanskom iskrom koja se krije u svakom ljudskom biću. Tu božansku iskru gnostici nazivaju nous, i to je nešto što Arhonti nemaju, jer nemaju božansko poreklo.

 

 

Postoji vrlo malo Arhonta preostalih na planeti Zemlji.
S implantima zbunjuju ljudski um i emocije. Implantati su programirani kristali opremljeni elektronskim uređajima, koji se ugrađuju u mentalna, astralna i eterična tela skoro svakog pojedinog ljudskog bića na Zemlji.
Na eteričnoj i nižoj astralnoj ravni, njihovi Drakonski izvršioci vrše pritisak na psihološke slabe tačke probuđenog bića da smanje njegovu vibraciju. Takođe, ovi reptilski robovi-ratnici stalno vrše pritisak na um i emocije utelovljenih ljudskih bića na Zemlji, kako bi sprečili njihov duhovni rast i ugušili njihovu borbu za slobodu. Ako to nije dovoljno, oni takođe šalju amebe u vidu elementala (duhovi prirode, energetska bića) koje stvaraju dodatni pritisak. Sva ta negativna bića se obično skrivaju na astralnim i eteričnim ravnima. Njihova moć se bazira na strahu i skrivenoj manipulaciji namere. Suočeni sa svetlošću, istinom i hrabrošću gube svu moć. Ako smo svesni svega toga bez straha, svetlost naše svesti će sva ova negativna bića ukloniti iz astralne i eterične ravni planete Zemlje.
Na fizičkom planu Arhonti su utelovljeni unutar Jezuitske organizacije i duhovno kontrolišu svoje izvršioce (Drakonske Iluminate koji pokreću finansijski sistem), njihove ratnike (Reptilske plaćenike koji štite Iluminate) i njihove robove (čovečanstvo koje radi za njih u svojem "od 9 do 5" radnom vremenu). Kroz Jezuitska društva i Masone 33. stepena oni održavaju iluminatsku strukturu na okupu. Ova struktura je sada konačno u raspadanju.

Sada se mračne sile mogu naći samo na dva mesta:
Prvo mesto je eterična i niža astralna ravan (4. dimenzija) u tankom sloju oko površine Zemlje, koji se proteže 14 kilometara u oba smera. Velika većina tih bestelesnih tamnih entiteta su u neposrednom površinskom sloju, koji se proteže više od 2 kilometara u oba smera (gore i dole od površine zemlje).
Većina tih subjekata imaju tendenciju da se koncentrišu u gusto naseljenim područjima, a vrlo malo ih je tamo gde je priroda očuvana i netaknuta. Ti tamni entiteti sastoje od male skupine Arhonta, veće grupe Drakosa, i još veće skupine Reptila i ogromnom broju ameba u vidu elementarnih bića.
Drugo i poslednje mesto gde se mogu pronaći tamne sile je fizički plan na površini planete Zemlje. Tamne sile se sastoje od nekoliko desetina Arhonta (uglavnom se nalaze u Jezuitskim krugovima), nekoliko stotina Drakosa (nosioci Iluminatskog bankarskog kartela) i nekoliko hiljada Reptila (u privatnim vojskama plaćenika poput KBR i Blackwater).

Frakcije Ahonta
 

Rothschild frakcija
Oni kontrolišu Evropu, visoke finansije kroz Federalne rezerve i većinu mainstream medija. Njihov vođa je Jakov de Rothschild i sa svojim poslovnim vezama s Henryjem Kissingerom oni utiču na Rockefeller frakciju. Kroz Davida de Rothschilda i njegov brak s Olimpiom Aldobrandini utiču na Jezuitsku frakciju. Crno plemstvo Europe (osim Italije) pripada ovoj frakciji. Oni su uglavnom poreklom crni magovi s Rigela (sazvežđe Orion). Njihova glavna preokupacija bila je da zavladaju svetom finansijama i da drže kontrolu nad medijima. Oni su sluge Jezuita.

Rockefeller frakcija
Oni su filijala Rothschilda i kontrolišu SAD, trgovinu naftom, lekove, proizvodnju hrane i deo vojske. Nakon rata su krijumčarili naciste u SAD, zbog čega su takođe nazvani Illuminaci. Njihov pravi vođa je David Rockefeller (živi u svom malom East 65. St. NY stanu, skoro 100 godina), s Volksführerom Georgom Buschom starijim i strateškim savetnikom Heinzom Kissingerom na svojoj strani. Oni su uglavnom drakonski magovi (poreklom s Alpha Draconis) koji su koristili mnoge reptilske robove u njihovom galaktičkom carstvu, a to isto hteli su ponoviti na Zemlji. Dakle, njihova glavna preokupacija ovde je stvoriti robovsko društvo sa svetskom diktaturom.

Jezuitska frakcija
Ova je frakcija postala vrlo moćna od ranih 1800-ih kada je preuzela Rothschild frakciju. Skoro svi Jezuiti pripadaju ovoj frakciji, među njima su i neki kardinali, crni papa (Adolfo Nicolas), beli papa (Joseph Ratzinger, Franja) i familije crnog plemstva Italije. Idejna prethodnica ove grupe nastala je 325. godine na Nikejskom saboru gde car Konstantin stvorio Hrišćanski kult s ciljem da uništi Gnostičke mistične škole (uključujući i Gnostičko hrišćanstvo).
Ignacio Lojola je samo nastavio i usavršio osnovnu ideju. Nastavili su svoj razvoj kao Sveta inkvizicija i još uvek jako prožimaju mnoge katoličke organizacije. Glavna preokupacija im je duhovna kontrola, kontrola ideja i tajnim društvima, oni planiraju ratove i politički razvoj i po stotinu godina unapred.

 

*******************************************


    Demijurg i Arhonti zajedno stvaraju Adama po svome liku.
    Sofija je videla da je njen Demijurg uradio sličnu stvar kao i ona, samostalno stvaranje, i to joj se dopalo. Ali se sažalila nad Adamom jer je stvoren da bude rob Demijurga i Arhonta. Poželela je da ispravi tu nepravdu i neravnotežu i, prevarivši Demijurga, ubacila je deo svoje božanske suštine u Adama.
    Tako čovek na Zemlji nije ostao čovekolika životinja i rob, već telo sa dušom koja je od Božanskog izvora i suštine, i otuda razumno, svesno biće. Sofija označava i mudrost i to govori šta je čovek dobio od nje. Tako je čovek postao dvostruk: materijalan i duhovan, telesan i božanski.
    Sofija je podeljena između svoje težnje da bude savršena kao Istinski Bog, i svog buntovnog čina samovoljnog stvaranja. Budući da je taj čin bio pozitivna težnja da se imitira Božansko stvaralaštvo, ostali Eoni su odlučili da moraju da povrate Sofiju kako bi opet svi bili potpuni kao Pleroma. Da bi to uradili odlučili su da je privuku ka sebi, ka istinskoj svetlosti Božanskog. To su uradila tri uzvišena Eona: Sveti Duh, Hrist i Isus. Hristos joj se javlja kao kosmička svetlost u obliku krsta, cilja ka kome treba da teži u tom povratku. (Napomena: krst se kod Gnostika javlja samo kao obležje cilja ka kome treba težiti, što figurativno i jeste, ne kao simbol za versko obožavanje.) Dok je na tom putu čeka nebeski Eon Hrist, njen mladoženja, koji će je učiniti ponovo potpunom u Pleromi, dotle se drugi Eon Isus spušta u materiju da bi spasao i Sofijino delo, oduhovljenog čoveka, jer je iskra Božanskog u čoveku kao njegova duša. Otuda je Isus spasilac čovekov, ali ne svih ljudi zajedno, bez obzira na njihova dela, već samo onih koji spoznaju svoju istinsku božansku suštinu, onih koji imaju božansku suštinu ili dušu. Ali po Gnostičarima Isus nije spasilac u magijskom smislu, da će on spasti ljude, već učitelj i vodič ka spasenju koje ljudi treba sami da ostvare radom na sebi, ovladavanjem snovima i razvijanjem energetskog tela kojim nadilaze smrtno fizičko telo.
 

 

    Cela ova kosmogonija je iskorišćena i iskrivljena u priču kakva nam je poznata iz današnje Biblije. Zli Demijerg je pretvoren u najvišeg Boga Tvorca, Logos je pretvoren u Lucifera, delovanje zlih Arhonta je sakriveno, a Eoni su proglašeni za "pale anđele" - dok su imena Eona Isusa i Hrista iskorišćena za stvaranje lika biblijskog Isusa Hrista, odnosno za ime nekog velikog gnostičkog posvećenika koji je delovao u to vreme i najverovatnije se zvao Ješua ili Immanuel, čije su se mudre izreke i delovi najvišeg božanskog učenja sačuvali u gnostičkim jevanđeljima i delimično u Novom zavetu.

    Ako su Gnostici sa celom ovom kosmogonijom bili u pravu, ako je to istinita priča, a sudeći po demonskoj prirodi vladara ovoga sveta jeste istinita, onda je on zaista i bio inkarnacija jednog sina božijeg, Eona, Isusa.

    Njegovo učenje je zabeleženo u Gnostičkim jevanđeljima i on je upozoravao ljude na Arhonte, demonske porobljivače ljudi, i kako da se oslobode. Zato je izgonio demone iz ljudi i upozoravao na demonske hibride u ljudskim telima, na vladare Rima i Levitske sveštenike u Jerusalimu - koji i danas vladaju ovim svetom iz Rima, Londona i Vašingtona.

    Takođe, ako je po Gnosticima Isus zaista postojao, onda je jedna od najvećih laži da oni uče "o zabludi da se spasenje može postići samo oslanjanjem na sopstvene snage". Oni samo detaljno i konkretno uče kako da sopstvene snage pokrenemo i povežemo sa Božanskim, u korist spasenja/ostvarenja Božanske duše u nama. Ma koliko nas Božija Milost spasavala, a ona nas uvek spasava, mi moramo da budemo usklađeni sa njom, da je razumemo i da pristanemo na spasenje. U tome je naš rad na sebi na kome su insistirali Gnostici i sva vredna duhovna učenja.

 

    Kratak uvod u gnosticizam

 

 

    Na kraju, ako celu ovu predstavu ne shvatimo samo mitološki, već kao mitologizovanu istinu, onda je svaka ljudska duša, emancija Božanskog, zapravo Sin Božiji, Isus, koji se rađa na Zemlji, silazi u materiju, da je samim svojim prisustvom spase, trans-supstancijalizuje, uzdigne i oduhovi u Božanskom Savršenstvu (Pleromi).

 

    Zato je ta istina skrivena od ljudi osnivanjem hrišćanske crkve u kojoj je sve ovo projektovano spolja u virtuelnu religijsku realnost, u kojoj je Isus proglašen za jedinog Sina Božijeg, koji nas spasava spolja samo ako sledimo autoritet crkve.

    Kao i sve stvari na ovom svetu, i to skrivanje ima dve strane: negativnu i pozitivnu. Negativna je sámo skrivanje, zbog čega je mnogim ljudima uskraćena spasonosna istina i brži razvoj, a pozitvna je u tome što je skrivanjem čovek nateran da je sam otkrije kada mu dođe pravo vreme. Da je ostala gnostička vizija, ona bi se vremenom zatrla i deformisala, kao što to biva sa svim izvornim učenjima tokom vremena. Ona je bila suviše asketska i duhovna i ne bi dozvolila materijalnu kulturu, ekonomski i tehnološki razvoj, koji predstavlja konkretnu stranu trans-susptancijalizacije materije u skladu sa Božanskim, zbog čega su se duše i inkarnirale. A na to je upravo ljude naterala zapadna kultura zasnovana na judeo-hrišćanstvu.

    Zapravo, ako nema ničeg izvan Božanskog, čovek je sve ovo sakrio sam od sebe da bi ga otkrio u skladu s vremenom i zrelošću.

    Zato postoji ezoterično i egzoterično hrićanstvo.

 

 

 

*******************************************

Biblija u programu sa pretraživačem

   

    Biblija, kao i druga religijska učenja, ima dve strane: egzoteričnu ili javnu, onu koja je namenjena narodu u obliku priča i alegorija, i ezoteričnu ili tajnu, onu koja je namenjena malobrojnima, odabranima i upućenima.

    Ove dve verzije su potrebne ljudima jer odgovaraju njihovoj duhovnoj zrelosti. Velika većina ljudi je još uvek u razvoju i sazrevanju i njima je prirodno potrebna egzoterična verzija religijskih učenja, jer oni su sposobni samo za ritualno obožavanje i verovanje onakvo kakvo im je kao gotovo dato od strane nekog autoriteta u obliku "zakona". Samo je mali procenat ljudi duhovno zreo za pravu, ezoteričnu istinu koja se uvek lično otkriva kroz rad na sebi.

 

    Božansko se uvek otkriva lično, u sebi (ezoterično), do njega čovek dolazi radom na sebi, nadilaženjem subjektivne svesti, i svojim preobražajem i usaglašavanjem sa objektivnom, božanskom svešću dok ne postane njeno oličenje. Najviša božanska prisutnost otkriva se čoveku uvek jednostavno, nežno i nevino, kao dečiji šapat i osmeh. Rezultat njenog osvešćenja je uvek veća ljubav. Ona je uvek dostupna kroz živo iskutvo, samo od čovekove objektivne svesnosti zavisi da li će je spoznati.

 

    Iluzije i manipulacije se uvek dobijaju kao gotove od strane nekog verskog autoriteta. Zbog lažnosti im je potrebna sva sila autoriteta i šarenilo verskih ceremonija. One su za sve ljude iste, to su uvek neki "zakoni" volšebno pristigli s neba, diktirani od nekog drakonskog Boga u obliku tiranina. Takve verske manipulacije su uvek javne (egzoterične) ne potiču od živog iskustva i zato mnoštvo ljudi može da ih primi i deli u istovetnom obliku. Otuda i napor da se ovakve manipulacije očuvaju uvek iste kao dogme, da se uče napamet i imitiraju - što se uvek svodi na licemerje. Taj napor je uvek proizvodio tiraniju, nasilje i zločin u ime vere.

 

    Suština svih iluzija i manipulacija religijskim osećanjima i duhovnim potrebama ljudi je u stvaranju iluzije da su ljudi odvojeni od Boga.

 

    Božansko omogućava i nas i samo postojanje i stoga ne možemo nikako biti odvojeni od njega, ni kada bismo to hteli. Ali iluzije o našoj odvojenosti od Božasnkog su moguće i zbog stvaranja i održavanja tih iluzija postoje sve institucionalne religije i crkve. One iluziju o odvojenosti čoveka i Boga ostvaruju na 'pozitivan' način, predstavljajući se kao jedini pravi posrednik koji povezuje čoveka sa Božanskim, sa samim Bogom koji se u mitskim vremenima javio nekim prorocima i u to ne sme biti sumnje. To ne bi mogle da postignu na direktan, negativan način, terajući ljude da se odvoje od Božanskog, jer su ljudi svojim dušama povezani sa Bogom. Ali zato to svoje 'bogom dano pravo' da ih 'povezuju' sa Bogom čuvaju i brane silom, progonom i ubijanjem nevernika i jeretika. Pri tome svoju praksu obogaćuju i pomažu sa folklorom i nacionalizmom. Strogo je zabranjena svaka pomisao vernicima da su već jedno s Bogom. Iluziju odvojenosti čoveka od Boga institucionalne religije održavaju iskorišćavanjem činjenice da čovek ne može da živi bez religioznosti u nekom obliku, bez hramova i obožavanja Božanskog u nekom spoljnjem ritualnom obliku - a čovek to ne može zato što je Božansko njegova suština. Zato je uvek traži. Zato je najviše truda i znanja čovekovog oduvek i svuda ulagano u verske objekte i građevine, koje su često izgrađene na najneverovatnije načine, neke i danas neobjašnjive i neponovljive. Samo zbog svoje nesvesnosti on je vidi i traži spolja, u vanjskim izrazima i oblicima, jer sve što je nesvesno projektuje se van. Vladari nad ljudima su uz pomoć religija zloupotrebljavali tu činjenicu, podsticali i prenaglašavali vanjske izraze religioznosti (egzoterične) a falsifikovali, lažirali i skrivali svo znanje o višim dimenzijama koje su odraz čovekove unutarnje (ezoterične), Božanske prirode, forsiranjem empirijske nauke i znanja koje se isključivo ograničava na materijalnu i čulnu ravan. Tako drže čoveka nesvesnim mnogo više nego što bi on sam bio da mu je omogućeno da se prirodno razvija.

   

    Stoga je svrha postojanja religija da postignu kontraefekat, da stalno drže ljude u iluziji odvojenosti od svoje Božanske suštine - kroz privid neophodnosti njihovog povezivanja samo kroz tu određenu religiju. Da nije tako, ne bi bilo mnoštva različitih religija, niti bi one bile u sukobu oko toga kako se tačno to povezivanje sa Božanskim sprovodi. 

 

    (Videćemo kasnije da i ta iluzija ima svoj smisao jer omogućava čoveku da se probudi i spozna svoju božansku suštinu. Sama dimenzija u kojoj se nalazimo počiva na dijalektici suprotnosti, pa otuda i svest koju koristimo u ovoj dimenziji funkcioniše i budi se na osnovu iskušenja suprotnosti. Na taj način i manipulacije i iluzije imaju svoju svrhu i razlog postojanja.)

 

 

    Da biste znali istinu o Bibliji, morate znati njenu ezoteričnu stranu (dosta informacija o tome nalazi se u ovom dokumentarcu ali mnogo više u ovoj knjizi). Samo je ezoterična verzija istinita, dok je egzoterična, ona namenjena narodu u obliku priča, često toliko iskrivljena i bajkovita da uvek prelazi u besmislicu, tačnije: svodi se na magiju i mit. Ali ljudi ipak u nju veruju mnogo više nego što su spremni da prihvate ezoteričnu istinu. To je dobro prikazano u ovom dokumentarcu.

 

    Problem je u tome što su vladari mnogo više skrivali od ljudi pravo znanje, nego što su dozvoljavali da bude otkriveno. Oni su naglašavali egzoterično učenje, religioznost masa u obliku iracionalnih mitova i bajki kako bi snižavali kritičku svest kod ljudi, pojačavali iracionalnost kroz strah, osećanje krivice i grešnosti, što je imalo svog odraza u svim verskim i ostalim besmislenim ratovima tokom istorije. (Po zakonu privlačenja zato danas ima toliko greha u svetu jer je čovek preko crkve ubeđen da je grešan - time je i učinjen grešnim. Stara, tradicionalna, prehrišćanska i nehrišćanska društva živela su u harmoniji sa prirodom i sobom.) Patnja u kojoj su ljudi živeli imala je povratno dejstvo u održavanju straha i jačanju iracionalnosti. To je sve omogućavalo laku vlast vladarima ljudi, tako laku da su je ljudi sami sprovodili u svom bezumlju. To je razlog zašto su sveštenici i vladari uvek zajedno sačinjavali vladarsku elitu kroz istoriju. Vladari su uz pomoć sveštenika koristili judeo-hrišćanske religije kao programe za kontrolu uma u vremenima kada se nije koristila tehnologija.

    Kako je poznato da je Rimska crkva stvorila islam, nije isključeno da su isti vladari stvorili sve druge religije i crkve kako bi ljude podelili i držali u sukobu i strahu stalnim verskim ratovima i sukobima, jer to je jedini način da se održe u nesvesnom i pasivnom stanju.

    Te njihove religije lako je prepoznati, to su sve religije koje je stvorio neki "Bog" diktirajući "svete knjige" i "zakone". Stoga tu ne spadaju đainizam i budizam koji su nastali kao živa praksa osvešćenja i buđenja. Oni se i ne smatraju toliko religijama kao ostale (možda ateističkim religijama), koliko se smatraju putem pročišćenja od sveg neautentičnog bivstvovanja - putem čovekovog autentičnog bivstvovanja.

 

 

    Zbog njihovog prenaglašavanja egzoterične verzije Biblije i skrivanja pravog, ezoteričnog značenja, dobili smo situaciju da hrišćanski vernici i danas veruju u Boga koji oplođava devicu da bi mu rodila sina - ali opet kao devica; da bi se predupredila neugodna pitanja o tehničkim detaljima takve oplodnje, izmišljeno je čudo zvano 'bezgrešno začeće'. Dakle, nametnuto je verovanje da je Isus bukvalno sin Božiji, a potisnuto je ezoterično značenje u kome se izraz "sin božiji" kao i "sinovi svetlosti" (Jovan 12.36; Kumranski zapisi) često koristi u simboličnom značenju koji je i sam Isus koristio govoreći o "svom ocu na nebesima" u istom značenju u kojem je učenicima i ljudima govorio da su i oni sinovi Božiji (Matej 5.9; 5.45; Luka 6.35; 20.36; Jovan 1.12;) dok je za sebe tvrdio da je Sin Čovečiji i odbijao je da potvrdi da je bukvalno sin božiji (Luka 22.70; Matej 26.63). Ezoterično značenje devičanskog rođenja govori o tome da je suština bića, kao što je Isusovo, nevina, čista savršena i celovita. Samo onaj ko je duhovno rođen iz nevinosti i u nevinosti može biti "sin božiji".

    Takođe u celom svetu, od Latinske Amerike, preko Grčke, Egipta, Mesopotamije, Indije i Kine, postoje legende o "sinovima božijim" koji nastaju tako što vanzemaljski "bogovi sa neba" oplođavaju devojke na Zemlji. Takvi ljudsko-vanzemaljski hibridi imaju neobična i nadljudska svojstva, često i drugačiji izgled, a uvek su glavni junaci ključnih verovanja i događaja iz prošlosti. Isus je samo jedan tipičan primer takvog hibrida.

    Egzoterična priča kaže da ga je bukvalno rodila devica. Na osnovu mita o "bezgrešnom začeću" zaključuje se da je čovekovo prirodno začeće grešno samo po sebi; da je čovek ('iskonski') grešan zato što uopšte postoji. Takođe je nametnuto egzoterično shvatanje da je svet nastao pre oko 6.000 godina; da zmije govore; da sa neba pada oganj i sumpor samo na perverznjake, tj. na gej parade; da se more može razdvojiti da bi "izabrani božiji narod" mogao peške po dnu mora da pređe do druge obale; da se može ustati iz mrtvih i u fizičkom telu živeti večno - ali na nebu (dakle u fizičkom telu u nefizičkom svetu - nije bitno ako ne razumete, važno je samo da verujete); da će nakon što Bog uništi svet koji je sam stvorio (dakle, zgrešio je), svi koji su bili pravoverni i bezgrešni ustati iz mrtvih (eshatologija), i to tako što će na njihovim kosturima ponovo izrasti meso i dobiće isto fizičko telo kao što su imali (čak iako im se nije svidelo), i to večno (nema detalja kako će ustati iz grobova, da li će ih neko otkopati ili će morati sami s mukom da se iskopaju). Naime, zato se judeo-hrišćani i muslimani sahranjuju, a ne kremiraju: da bi sačuvali svoje kosture za taj 'sudnji Dan D'.

    I to su osnove hrišćanske vere i crkve koje su institucionalno zaštićene u hrišćanskim zemljama.

 

    Još tragikomičnija situacija nastaje kada se te dve verzije, ezoterična i egzoterična pomešaju. To je uvek slučaj u crkvenim tumačenjima i raspravama pri čemu svaki diskutant ono što mu odgovara u tekstu uvek doslovno prihvata kako je napisano, dok ono što mu ne odgovara - tumači na sve moguće i nemoguće načine. Za sve one detalje koji se logički i argumentovano ne mogu objasniti, tu su "čuda božija" i anđeli kao čudesni izvršitelji tj. madžioničari. Naravno, i oponent čini to isto sa istim tekstom. Ovakve rasprave traju vekovima. U tome i jeste njihova poenta: da prođe vreme na uzaludno gubljenje energije.

    Ove dve verzije se često mešaju jer svaka verzija je sama po sebi teško prihvatljiva: ezoterična jer zahteva podvižništvo i duhovnu samospozanju, a egzoterična jer je nelogična, iracionalna i besmislena - ali zato i prikladna ljudima koji mentalno pripadaju iracionalnoj masi i slepom kolektivnom umu. Otuda i njihove kolektivne histerije, sukobi i ratovi oko verskih pitanja različitih religija na egzoteričnom planu. Upućeni u ezoterično znanje se, nasuprot njima, međusobno razumeju i dopunjuju iako pripadaju različitim religijama i nikada nisu u sukobu. Tako je danas "crni papa" tj. jezuitski general vrhovni poglavar svim templarskim i masonskim redovima, kao i muslimanskim tajnim društvima.

 

    I pored svega toga u Bibliji su majstorski spakovani i vredni duhovni sadržaji zahvaljujući tome što slova hebrejskog pisma imaju i numeričku vrednost (neki veruju da je to kodiranje toliko složeno da je moralo biti učinjeno pomoću vanzemaljske tehnologije). Naime, oni koji su dobili vlast nad ljudima (Iluminatske, vladarske familije koje su hibridi - vidi o tome OVDE) dobili su i uslov da ljudima ostave mogućnost saznanja i spoznaje u jednakoj meri u kojoj se koriste i manipulacije nad ljudima.

    Kad čitamo Bibliju gotovo je nemoguće u bilo kom odeljku pronaći bilo istinu ili laž izrečene odvojeno. Svaka je laž tako neodvojivo povezana s nekom neporecivom i božanskom istinom, a istinitost i neistinitost su tako zamršeno i fino isprepletene da je nespremnom umu apsolutno nemoguće da odvoji jedno od drugoga.

    Razlog tome je da ljudi razviju svest kroz slobodu izbora i razlikovanja, da mogu sami svojom voljom da odluče da li će biti slobodni ili robovi.

    Kroz taj izbor spoznaje se priroda same svesti i božanske stvarnosti.

    Ta spoznaja je svrha života ljudske duše u telu.

 

 

    Pošto smo mi individualno oličenje božanske svesti koja sve omogućava, sve tvorevine i situacije naše su projekcije, sve nastaje našim zaboravom naše božanske suštine.

    Sve pojave su materijalizacija i ostvarenje naše nesvesnosti i neodgovornosti.

    Stoga su i sve negativne sile, o kojima je ovde reč, naši demoni, ostvarenja naše nesvesnosti i neodgovornosti.

    Život na ovoj planeti dizajniran je tako da služi našim dušama da u takvim ograničenim, relativnim uslovima spoznaju ko su u apsolutnom smislu kroz sva iskušenja. To se naziva bogospoznaja, prosvetljenje ili probuđenje. Izvan tela, između inkarnacija, duše dobro znaju ko su, individualne emanacije Apsoluta ili Boga, ali to znanje je potrebno da ostvare i u svim uslovima, i onim najtežim.

    To im pruža drama života na zemlji. Ona je za duše kao san u kome treba da se probude. (Zato čim čovek krene ispravnim putem probuđenja, tj. meditacijom, jedna od prvih iskustva su iskustva lucidnih snova, buđenje u snu i upravljanje snovima, kao priprema za veliko buđenje duše.) U tome pomažu i "zli vanzemaljci" i njihovi hibridi Iluminati, obezbeđuju prinudu, pritisak i zaborav jer sama duša ne bi nikada sama od sebe mogla da se dovoljno zaboravi i u ovoj drami života učestvuje kao da se prvi put i stvarno dešava; potrebna joj je pomoć u tome.  

    Zato je tu Lucifer, prvi anđeo gospodnji, donosilac svetlosti i sve njegove judeo-hrišćanske religije i sekte.

    Zato pored svih zavera i porobljavanja čovekovog imamo i svo znanje za oslobođenje na dohvat ruke.

    Drugim rečima, sve je savršeno. Oni su tu zbog nas, a ne mi zbog njih.

 

    Sve to mi radimo sami sebi zato što nismo svesni sebe.

 

    Na taj način svo zbivanje je ogledalo pomoću koga spoznajemo sebe.

 

    Moramo ovde naglasiti da je i prinudna funkcija religije potrebna isto kao i obrazovna, jer ljudi su u toj meri nesvesni da samo obrazovanje nije dovoljno, potrebna je i prinuda da bi se naterali da se osveste. U ovome je jedna on ključnih činjenica ljudskog razvoja: svest je kvalitet ličnosti, njene celovitosti i volje, tj. moći delanja. Svest ne može biti spolja data kao poklon jer ona je već prisutna kao izvor bića, čovek je proistekao iz svesti i njeno je oličenje, zato je čovek mora sam kristalisati u celovitoj ličnosti. Na tu kristalizaciju ljudsko biće mora biti spolja naterano putem raznih pritisaka i prinuda. Čovek mora biti nateran da se sâm oslobodi jer će samo tako biti istinski slobodan, ako ga neko drugi oslobodi neće moći objektivno da prepozna svoje stanje i da razlikuje svesnost od nesvesnog ropstva, ostaće nesvestan i bez moći da dela svojom voljom. Ali će zato od svojeg oslobođenja da napravi mit ili kakav religijski ritual.

    U skladu sa istorijskom mladošću ondašnjeg čovečanstva, 'više sile' koje su stvarale religije ideju Boga nisu mogle izraziti drugačije nego mitotvoračkim rečnikom arhaičnog uma koji naglašava roditeljski autoritet Boga kao „oca na nebu” i neophodnost kolektivnog kultivisanja. (Iz psiholoških istraživanja je poznato da deca Boga zamišljaju isključivo u antropomorfnom obliku.) U ranijim vremenima individualnost se surovije kažnjavala nego sada. Osnovna odlika svake nesvesnosti, pa tako i one arhaičnog čovečanstva, jeste projektovanje sadržaja izvan. Tako je, usled nesvesnosti samog bića (egzistencije) smisao njegovog bivstvovanja radi očuvanja snažno projektovan van, u autoritet vrhovnog bića, Boga, u sveti prostor (hram) i sveto vreme (božje stvaranje sveta). U skladu s tim i kontaktiranje s božanskim moralo je biti vanjskog karaktera, kroz liturgijsko ili ritualno-magijsko ponašanje. U skladu sa svojim vremenom, takav način kontaktiranja bio je ispravan i svakako delotvoran. On je nesvesnim ljudima i danas od koristi, bar kao uteha. Ali, povezivanje sa ishodom bivstvovanja, sa smislom, sa Božanskim, mora vremenom sazrevati, ne sme se mehanički ponavljati, jer se time uništava, i u tom dozrevanju svest i samospoznaja moraju imati sve veću i veću ulogu, bez posredovanja mita i simbola. Štaviše, uloga mita bi trebalo vremenom da opada ustupajući mesto ličnoj zrelosti i neposrednoj spoznaji. Ta se zrelost ogleda u spoznaji da je sopstvenost bića jednaka po važnosti sa spoljašnjim manifestacijama i da među njima nema bitnih razlika, da su smisao i pojava kao dve strane istog novčića, da nikakva spoljašnja manifestacija (ritual, Bog) ne mogu nadoknaditi sopstvenost čovekovog bivstvovanja. Božanski izvor bića ne može biti spoznat izvan njega samog, to je moguće samo u biću koje je postalo svesno sebe kao ličnosti, svesno sebe samog. Svrha mita i ritualno-magijske prakse jeste jedino da očuva određene ideje kroz vreme, za buduće generacije, a ne da budu istine sami po sebi. Zato, da bi čovek spoznao bezvremeno ili večno u sebi, a ništa se ne može spoznati izvan sebe, mora da napusti mitotvoračku funkciju uma koja ga porobljava u vremenu.

   

    Institucionalne religije (crkve) postoje u onoj meri u kojoj su ljudi nesvesni, i u toj meri su one potrebne za kultivisanje ljudi očuvanjem tradicije, ali ne tako što će ih učiniti svesnijim, već dovoljno obuzdanim i kontrolisanim. Zato se religije i sastoje uglavnom od zakona i zabrana. Tradicija ne menja ljude, već ih održava ukalupljenim. Institucionalna crkva kao tradicija je protivmera nesvesnoj razuzdanosti čovekovoj, i samo zato je dobra. Ona uvek postaje zlo onda kada se prikazuje kao 'duhovnost' - jer se onda kolektivnim i nacionalnim interesima, koji sačinjavaju crkvu, pridaje duhovni značaj, što je apsurd koji uvek vodi u nasilje i genocid.

    Sve religije (osim ranog budizma), a posebno judeo-hrišćanske, služe vladarima za kontrolu i manipulaciju ljudima. Ali od tog zla jedino je veće zlo da čovek koji je nesvestan bude pušten da radi šta hoće. Na taj način, indirektno, vladari pomažu nesvesnom čoveku - ne toliko da postane svestan, koliko da ne ide u štetu.

 

 

PRAVA BIBLIJA

 

 

 

 

    Cela Biblija je zapravo Astroteologija koja je vrlo vešto pretvorena u alegorijske i bajkovite priče.

    (Da biste razumeli astroteologiju, morate dovoljno dobro poznavati astrologiju. Sav neophodan uvod u razumevanje astrologije dat je u knjizi Meta-fizika astrologije. Dobar uvod u astroteologiju dat je u prvom delu filma Zeitgeist. )

    Religijski spisi su arhiva astronomskih događaja, zapisanih u mitološkoj formi. Evolucija religijskih ideja počinje sa astronomijom, razvija se kroz mitologiju i astrologiju u modernu religiju kakva nam je poznata. Biblijske priče su alegorijski prikazi međusobnog uticaja elemenata kosmosa. Egzoterični nivo religija je nezrelo, pasivno i infantilno prihvatanje fantastičnih priča na osnovu vere. Ezoterični nivo religije je nauka, matematički dosledna, logička i dokaziva. Ali nauka istine zaklonjena je maskama mitologije. Neki koji imaju moć kritičkog razmišljanja odbili su se od ovih maski i bajki, i tako odbacili i samu ideju o uticaju Božanskog. Postali su "materijalisti", ateisti ili agnostici. Velika većina ljudi prihvata mit - jer snoliki sadržaji mitova odgovaraju njihovom nesvesnom životu i podržavaju ga. Tako njima religija u egzoteričnom obliku pomaže da ostanu nesvesni. Zato su tako iracionalno i psihotično vezani za nju. Samo malobrojni su sposobni za istraživanje veza između astrologije, mita i moderne religije, kako su drevni mitovi-religije prvobitno bili slikoviti simbolični podaci o nebeskim kretanjima u kosmosu, pod maskama mitoloških božanstava.

    Sva prava religijska iskustva od najstarijih vremena su poticala od kosmoloških i astronomskih zakona i datosti. One su se kombinovale u astrološkim zakonitostima. Astrologija je oduvek svuda u svetu povezivala ljudsko iskustvo sa kosmičkim datostima, sa prostorom i vremenom. Realnost prostora i vremena data je u astrologiji - bez ikakvih izmišljanja. Astrologija je nauka u potpunosti zasnovana na činjenicama, iskustvu i posmatranju. U njoj nema ničeg izmišljenog niti pretpostavljenog. Zato je astrološka nauka u svojim osnovnim postavkama istovetna svuda u svetu, od Kine, preko Srednje Azije i Bliskog Istoka do Amerike. Od samih početaka civilizacije, bez ikakvih međusobnih veza i uticaja. Dakle, nije nastala na jednom mestu i prenosila se dalje, nego je na svim kontinentima nastala u istovetnom obliku. Samo su neki njeni aspekti negde više naglašeni od drugih (lunarna na istoku, solarna na zapadu itd.).

 

    Religija je povezivanje svesne individue sa kosmosom, sa Apsolutom. Taj kosmos je jedino bilo moguće prikazati astrološkim činjenicama, kretanjem Zemlje, Sunca, planeta i zvezda. Zato je svaka prava religija u suštini astroteologija.

 

    To je i judeo-hrišćanska teologija: ona je prikrivena astroteologija.

    To se vidi svuda. Počevši od toga da su  sve verske građevine u judeo-hrišćanstvu prepune astroloških simbola i mnogih drugih astronomskih zakonitosti, pa do toga da je kada u kojoj se kupa rimski papa optočena zlatnim znacima zodijaka.

    Svi hramovi u Starom Egiptu su predstavljali mikrokosmos, tj. biće čovekovo, to predstavljaju i sve velike katedrale. Oni su takođe prepuni astrološke simbolike jer astrološki znaci između ostalog predstavljaju i delove čovekovog bića (Ovan - glava; Bik - vrat; Blizanci - ramena i ruke, pluća; Rak - pleksus; Devica - stomak; Vaga - kukovi; Škorpija - polni organi; Strelac - butine; Jarac - kolena; Vodolija - potkolenica; Ribe - stopala.) Ceo mit o Hristu je zapravo proces transformacije seksualne energije i prosvetljenja, o čemu takođe govori i taoistička alhemija (Tajna zlatnog cveta, Taoistička joga, alhemija i besmrtnost, Put do besmrtnosti)

 

O povezanosti mikro i makrokosmosa sa hrišćanskim mitom i zodijakom videti deo predavanja Santosa Bonačija.

 

Predavanja iz astroteologije - Kosmološki proces kao proces prosvetljenja u čoveku:

Ovan - Bik - Blizanci - Rak - Lav - Devica

Vaga - Škorpija - Strelac - Jarac - Vodolija - Ribe       

 

(Predavanja iz astrotelogije preuzeta su odavde.)

 

"I potom reče Bog: Neka budu videla na svodu nebeskom, da dele dan i noć, da budu ZNACI vremenima, i danima i godinama... da dele svetlost od tame" (Postanje 1.14)

Nema drugih ZNAKOVA na nebu koji omogućavaju objektivno viđenje i razumevanje događaja koji se zbivaju tokom vremena, do ovih o kojima astrologija govori. Drevno objektivno znanje iz kosmologije i samospoznaje, koje je očuvano u astrologiji i ezoteričnoj nauci o čoveku, sakriveno je tako što je pretvoreno u biblijske mitove da bi se ljudi držali u neznanju.

Crkva zato i zabranjuje astrologiju, da se ne bi otkrio pravi izvor njihove teologije, da se ne bi otkrio pravi položaj čovekov u kosmosu - da je čovek mikrokosmos - holografsko oličenje celog kosmosa, Božanskog Apsoluta.

Jer crkva uči sasvim suprotno: da je čovek odvojen od Boga, iskonski grešan, da je rob božiji.

Kako ga uči tako mu i biva. Kakve su čovekove misli, takav mu je i život.

Zato je i takva i realnost čovekova - otuđen je i od Boga i od samoga sebe - iako u suštini ne bi trebalo takav da bude.

 

Cela astrologija ne čini ništa drugo nego detaljno i objektivno opisuje čoveka kao holografsku sliku kosmosa, i život čovekov u potpunom jedinstvu sa celinom kosmosa.

 

Cela judeo-hrišćanska religija i učenje stvoreni su samo zato da bi se to znanje sakrilo.

 

 

 

 

    Hebreji svoga Boga nisu nazivali Jehova, već Adon, to je ista reč kao Aton, bog sunca egipatskog Akenatona, 't' i 'd' su isti suglasnici koji se razlličito izgovaraju. Od Adon postalo je Adonai, što je samo pseudonim za Atona, egipatskog boga sunca. Amen je staroegipatska molitvena formula iz himni boga sunca, Atona, koja znači "svetlost po svemu". Od takve hebrejske astroteologije i solarnih kultova nastalo je hrišćanstvo. Aton, Adonai, Jehova, Hrist i Lucifer su isto božanstvo - bog sunca i svetlosti. Samo se neukom narodu različito predstavljaju, jer znanje nije za neupućene, već samo za elitu koja vlada narodom. Ovi jedinstveni kosmološki principi su za narod razbijeni u razne priče, verovanja i religije da budu njima okupirani.

    Uvek kada hrišćani kažu "amen" odaju poštu bogu sunca.

 

    Biblija je u potpunosti astrološka knjiga, ali astrološke datosti prikriva i falsifikuje u mit i alegoriju, izmišljene likove i događaje. I ne može se zasnivati ni na čemu drugome nego na astrokosmološkim datostima jer se bavi svim velikim i bitnim pitanjima čoveka i sveta, koji nisu odvojeni od kosmičkih datosti.

 

    Ali kao što smo već rekli, to je njena ezoterična strana. Ona je prikrivena sa egzoteričnom stranom, onom koja je namenjena prostom narodu i njegovoj potrebi da živi u bajkama i fantastičnim verovanjima koje su sročene u Bibliju kakvu danas znamo, sa bajkovitim pričama od Mojsija do Isusa.

 

    Upravo zato što je Biblija ezoterična istina prikrivena u egzoteričnu izrekama, pričama i alegorijama, te priče su pune ezoterične mudrosti i iskustva. Kao kada bi neku naučnu činjenicu pretvorili u bajku da bi je ispričali deci. Ona će i dalje sadržavati svoju istinu, iako shvatljivu na drugi način. Mnoge istine su i otvoreno izrečene u Bibliji, nije apsolutno sve skriveno u mit. Otuda i njen veliki uticaj.

 

    Skoro svi likovi, mesta i događaji u Bibliji, i u Starom i u Novom zavetu su zapravo personifikacija astroloških zakonitosti i procesa.

    Hrist je personifikacija Sunca, 12 apostola su 12 znakova zodijaka, vreme rođenja "sina božijeg" poklapa se sa najkraćim danom u godini, 22 decembra, kada sunce zamire i posle tri dana se "rađa" tj. ponovo se uzdiže: 25 decembra. Prolećna ravnodnevnica se poklapa sa "vaskrsenjem" novog života prirode, odnosno "uskrslog sina božijeg" - sunca.

    To su solarni mitovi koji su se poštovali u celom svetu, u isto vreme i po istom arhetipskom obrascu solarnog božanstva kao bezgrešnog "sina božijeg" koji se svuda u svetu rađa u isto vreme, spasava svet i ljude čineći čuda, prividno umire i vaskrsava posle tri dana opet u isto vreme i na isti način, vraćajući se svome "ocu na nebesima". To je Tamuz u Vavilonu, Horus u Egiptu, Dionis u Grćkoj, Krišna u Indiji i još neki.

    Hristov lik je samo poslednji u tom nizu.

 

    U suštini tog arhetipskog solarnog obrasca je vaskrsenje. Tu sunce prividno zamire u najkraćem danu u godini, zimskoj kratkodnevnici, i vaskrsava u novi život, u prolećnoj ravnodnevnici.

    Smrt i vaskrsenje je suština svih religijskih iskustava svuda u svetu. Suština čovekovog postojanja je u vaskrsenju iz smrtnog u besmrtno, iz ljudskog u Božansko.

    Kako je čovek mikrokosmos, isti obrazac koji se odigrava u kosmosu važi i za njega lično. To se preslikava u čovekovo vaskrsenje iz smrtnog u besmrtno, iz vidljivog u nevidljivo. Time se ispunjava suštinska težnja čovekova za smislom večnog postojanja kroz vraćanje u Apsolut koji on sam i jeste, ne samo kao njegov deo, već njegovo holografsko oličenje. Kao on sam koji jeste.

 

    Vaskresnje, dakle, nije spoljašnji događaj u kome mrtvi ustaju iz grobova i uzleću na nebo gde sedaju za bogatu trpezu pored Boga i Isusa. To je unutarnji alhemijski preobražaj čovekov, koji se odvija tranformacijom životne energije iz nižih modusa bivstvovanja, ili energetskih centara, u više. Vrhunska transformacija događa se u najvišem energetskom centru - lobanji. Tu se dovršava kruženje i uzdizanje energije iz nižih centara do najvišeg i povezivanje sa Božanskim. Taj proces je pretvoren u mit po kome je Isus nakon 33 godine života razapet na mestu zvanom Golgota ili Lobanja. Isusovih 33 godina života je aluzija na kičmu sa 33 pršljenova duž koje se odvija ceo proces transformacije energije i svesti, dok je lobanja (Golgota) mesto gde se odigrava završni čin vaskrsenja ili transcendencije. Takođe celokupno prethodno delovanje Isusovo pre tog događaja opisano je u Jevanđeljima prema karakternim znakovima Zodijaka, a zodijački znaci predstavljaju telo čovekovo, odnosno, oblike i modalitete celokupnog bivstvovanja čovekovog.

    Svuda gde se u Bibliji govori o hramu Božijem, misli se na telo čovekovo. Oni koji su falsifikovali Biblijske tekstove u ove koje danas imamo, hram Božiji su proglasili za spoljašnje objekte, ukrašene zgrade, da bi se sakrila istina da se u svim tim ezoteričnim učenjima govori o čovekovom unutarnjem rastu i preobražaju.

 

    Na celom Srednjem Istoku, od Egipta do Indije, postojale su misterijske škole i tajna društva (Terapeuti, Eseni, Gnostici, Sufi...) koji su poznavali ezoterično značenje religioznosti, tajnu vaskrsenja, spajanja sa Božanskim kroz znanje o kosmološkim procesima koji su analogni procesima u čovekovom biću i životu. Jer čovek je jedno sa kosmosom. On je mikrokosmos. Sve što je u kosmosu to je u čoveku, i obratno.

    Postoje pretpostavke i da je bilo više osoba koje danas predstavljaju Isusa kao i da je Isus Hrist bio potpuno izmišljen lik. Najizvesnije je, međutim, da je postojao jedan od velikih posvećenika tih društava, verovatno Esena, koji je poslužio kao model za lik Isusa Hrista koji danas imamo u Bibliji. Koliko nam je poznato, njegovo pravo ime je bilo Imanuel (Jmmanuel). Budući da ne možemo sa sigurnošću znati šta se zaista dogodilo, najverovatnije je da je takav visoki posvećenik, Imanuel, postojao kao model za Isusa, kao i da je lik Isusa dodatno izmišljen za potrebe stvaranja nove religije. Jer sve izreke i govori koji se njemu pripisuju su alegorijskog karaktera, to su mudre izreke sticane dugim iskustvom, sažeti delovi tajnih učenja. Uopšte ne liče na običan govor jednog čoveka ili učitelja. To je zbunjivalo mnoge ljude i teralo ih da se pitaju zašto Isus nije dao detaljnije učenje nego samo priče i mudre izreke. Ako je pripadao misterijskoj školi onda su samo takve izreke i alegorije i mogle da mu se pripišu kao njegovi govori, jer one su kružile unutar učenja tih škola. Detalji učenja su sačuvani za posvećene. Za narod su bile samo priče, izreke i alegorije.

    To potvrđuju Gnostička jevanjđelja, pre svega Tomino jevanđelje i Knjiga Tomina, to su tekstovi izrazito ezoteričnog značenja i predstavljaju učenja iz misterijskih škola. Zato su i bila proglašena za jeretička i proterana su iz zvanične verzije Biblije.

    Te misterijske škole su bile vrlo moćne i jake, uticajne i poštovane u narodu, pored toga što su čuvale drevno istinsko znanje o čovekovoj bogospoznaji, vaskrsenju i oslobođenju. Zato su bile na meti uništenja vladara iz Rima.

    Vladarske familije iz Rima su od astroteologije napravile teologiju i mit. Iskoristile su neke gnostičke tekstove i napravile vrlo vešt falsifikat istinskih kosmoloških činjenica i procesa u ono što danas imamo kao Bibliju i hrišćansku crkvu. Budući da nisu mogli da unište ranohrišćanski ezoterični pokret, oni su ga iznutra sabotirali tako što su osnovali zvaničnu, "jedinu pravu" "univerzalnu" hrišćansku crkvu kakvu i danas imamo. Sve ranohrišćanske svece i podvižnike su ubijali, a zatim ih proglašavli za svoje svece koji se i danas slave u crkvi koja ih je mučki poubijala (što se tiče onih koji su navodno živeli pre osnivanja crkve, ne treba biti mnogo naivan pa verovati kalendaru koji je crkva uvela i istoriji koju je crkva zapisala). Sve ezoterične škole su sistematski uništavali, a njihove spise falsifikovali u egzoterične mitove, u biblijske priče kakve danas imamo.

 

    U tome je glavnu ulogu imala familija Piso (vidi dole tekstove Abelarda Reuchlina).

    Dok su gnostičke tekstove iskoristili za pisanje Novog Zaveta, praktično svu Mesopotamsku i staroegipatsku religijsku ikonografiju su prepravili u hrišćansku. Tako je, na primer, u Rimu obožavana boginja Izida sa malim detetom Horusom u naručju, koga je rodila kao devica, sinom Boga Ozirisa, spasiteljem sveta. Bila je prikazivana u figuri žene sa plavim velom preko glave sa detetom u naručju. Njen kip su nosili iz hrama u procesiji kroz grad. Taj isti kip i danas katolici nose kao Devicu Mariju. Vrhovni bog starog Rima, Ju-Piter, i danas sedi u istom položaju u Vatikanu kao sv. Petar (Piter). Mitra na glavi pape je ista ona koju su nosili sveštenici u Vavilonu; golubica sa maslinovom grančicom je predstavljala Semiramidu, Vavilonsku boginju-vladarku, danas je simbol mira i Svetoga duha.

    Možda najlepši primer falsifikovanja tuđih mitova u Bibliji jeste priča o Lazarovom uskrsnuću iz mrtvih. Ime Lazarus je aramejska verzija imena Oziris. Postoje staroegipatske himne u kojima se opisuje smrt Ozirisova, njegov odlazak u podzemlje, drugi svet, dok ga oplakuju njegove sestre Izida i Neftida, i njegov sin (božiji), Horus, koga je "bezgrešno" rodila Izida, dolazi pred podzemni svet, pećinu u kojoj se Oziris nalazi mrtav, i poziva ga da ustane i izađe. I on izlazi oživljen. Potpuno ista priča nalazi se i Novom Zavetu gde sin božiji Hristos dolazi pred pećinu u kojoj je sahranjen Lazarus i koga oplakuju njegove sestre Marija i Marta, on ga poziva istim rečima da ustane i izađe, i on izlazi oživljen.

 

*******************************************

Staroegipatsko poreklo reči Hristos

 

(Iz knjige GERALD MASEY: EGIPATSKA KNJIGA MRTVIH (od strane 70) nezaobilazne za razumevanje šta je sve hrišćansko učenje nasledilo od staroegipatskog)

 

Reč karas, kares ili karis u egipatskom označava balsamovanje (premazivanje mastima) - balzamovati, nauljiti, pomazati, izraditi mumiju. Kreas, creas ili shros na grčkom označava ljudsko telo, osobu ili ljudsko telo (truplo), preciznije rečeno - njeno meso. Cras na gaelskom irskom označava telo. Corpus je na latinskom reč za mrtvo telo. Svim tim izrazima prethodi egipatska reč karas ili karast s podignutom ili ustalom mumijom koja određuje značenje. Svako mumificirano telo bilo je karast i načinjeno je obeležjem besmrtnosti nalik Oziris-sahuu ili Horusu, prototipu Krista (Hrista). Postupno je postalo vrlo jasno da je religija Chrestoi prvobitno započela u Memfisu s kultom mumije po dve karakteristike koje su predstavljale telo i duh, ili Ptaha u materiji i Khepera (Iu-em-hetep) u duhu. Na taj način je ptica sokol što proizlazi iz karast-mumije bila slika uskrsnuća. Poreklo Hrista kao pomazanog ili "karasta" objasniće povezanost imena Hrist i imena Hristijani (Christiani) s pomazanjem i premazivanjem uljem. Horus, kamitski Hrist, bio je pomazani sin. Ulje na njegovom licu bilo je znak njegove božanstvenosti.

Izvorna reč napisana hijeroglifima je krst iz koje proizlazi kas, premazati mastima, nauljiti, povezati ili zaviti, svezati, izraditi mumiju ili karast. Reč krs označava premazivanje mumije mastima, a krst, kao mumija, načinjen je u procesu pripreme pročišćenjem, uljenjem i procesom mumificiranja ili balsamovanja. U procesu stvaranja mumije mrtvo telo karas bilo je premazano mastima i povezano. Mumija je bila Ozirisov Corpus Christi, pripremljena za ukop kao izloženi mrtvac, po imenu karast. Kada je podignuta na svoje noge, bila je podignuta mumija ili sahu. Mesto balsamovanja jednako se tako zvalo krs. Na taj je način proces stvaranja mumije bio "provođenje ili stvaranje karasta". Mesto na kojem je izložena zvalo se karast, a produkt je također karast - slika kojeg je uspravna mumija - podignuti ili uzdignuti Hrist. Odavde ime Hrist, Christos na grčkom, Shrestut na latinskom, za pomazanog i premazanog uljem; izvedeno je iz egipatske riječi krst.

Procesom balsamovanja stvara se mumija. Bilo je to obeležje besmrtnosti ili ponovnog uzdizanja. Oziris je krast ili pomazan ili mumificiran za uskrsnuće. Prelazak u život i svetlost načinjen je za mrtvog karasta kroz balsamovanje Ozirisa, to jest kroz njegov preobražaj u karast koji je obeležje mumije. Stoga je egipatski krast prehršćanski Hrist, a slike u rimskim katakombama čuvaju dokaz o tome. Prelaz karasta u Hrista oslikan je u gnostičkoj ikonografiji. To je obličje deteta povezanog povojima male egipatske mumije sa svetlećim kolutom oko glave i krstom razdeljenim na četiri dela, čime se pokazuje njegovo solarno poreklo. To je nebesko dete koje u Knjizi mrtvih ima Raovu glavu i koje kaže:  "Ja sam detence; obnavljam se i ponovno izrastam mlad." (Pogl. 42 i 43).
Karast mumija je obeležje uskrsnuća u rimskim katakombama, jer karast je bio prauzor Hrista. Egipatski karast kao stvar i reč zastupa i objašnjava grčkog Christa, Christosa, Krstosa ili latinskog Chrestusa i odgovara Corpus Christi, pomazanom, Spasiocu, doktrinarno i obeležjem, zaista na svaki način, osim na istorijski.
Ne postoji poreklo za Hrista pomazanog mastima koje bi bilo različito od Horusa ili pomazanog sina Boga Oca. Ne postoji drukčije poreklo za Mesiju kao pomazanog nego što je Masu ili nauljen.
 

U eshatologiji ili konačnoj fazi doktrine, izrada mumije bila je stvaranje tipičnog pomazanja (uljem), takođe nazvanog i Messu, Messiah i Hrist. Mes ili mas u hijeroglifima znači nauljiti ili namakati, kao pri izradi mumije, a messu na egipatskom znači nauljen (premazan uljem). Odavde proizlazi izraz lah Messu koji postaje Messiah na hebrejskom.
U svojoj knjizi o mumijama dr. Budge svojim čitaocima kazuje da je egipatska reč za mumiju ges, što znači umatati u povoje. Ali ne ističe da je ges ili kes, što znači pomazati mastima truplo ili izraditi mumiju, redukovana ili istrošena forma ranije riči karas (odavde proizlazi reč krst što znači mumija).

 

Takođe je laž da su Egipćani mumificiranje radili zbog telesnog uskrsnuća, što je krivo preuzelo hrišćansko učenje. Egipćani su mumificiranje radili jedino zbog očuvanja obeležja ličnosti koja je bila potrebna duši u prelaznom periodu, dok preminuli ne pređe u nebesku svetlost, u istinsko vaskrsenje duše. Uputstva za taj prelazni period sadrži "Knjiga mrtvih" kojoj je tačan naziv "Knjiga o rađanju duše u dan".

 

*******************************************

Sumersko poreklo krštenja

 

Stari sumerani su obožavali boga Ea (Enki), on je bio bog voda, polivali su ga vodom. Sumerani su došli sa severa. Otuda je isti bog kod Slovena bio bog Dagon. Kada se Ea prevede na grčki dobije se Oanes, na latinski Joanus, ili naše Jovan. Tako je izmišljen Jovan Krstitelj koji poliva ljude vodom.

 

*******************************************

 

    Iza mita o smrti i vaskrsenju "sina božijeg" stoji univerzalni alhemijski proces smrti "starog čoveka" i preporađanje u novog, višeg, autentičnog, božanskog bića, čije je čovek oličenje - iskazano izrazom "sin božiji".

    Najsavršeniji, najdetaljniji, naučni opis takvog alhemijskog, tj. istinskog vaskrsenja dat je u Patanjđalijevim Izrekama o jogi. Dobro je sačuvano i u učenju Sufija i ezoteričnog hrišćanstva, kakvo je delimično sačuvano u učenju Gurđijeva.

    Opšte poznata crkvena predstava o istorijskom "sinu božijem" koji bukvalno biva usmrćen i nakon tri dana bukvalno ustaje iz mrtvih i bukvalno odlazi na nebo je u poređenju sa tom naučnom analizom istog procesa kao bajka za malu decu.

 

    Ta scena, raspeće Isusovo, toliko je nabijena ezoteričnim i duhovnim značenjem da je praktično nemoguće da se to zaista dogodilo kao istorijski događaj.

    Na primer, jedno od značenja krsta je ukrštanje horizontale koja predstavlja linearno vreme, i vertikale koja predstavlja večnost ovde i sada. Isusove ruke su na horizontali vremena jer ruke predstavljaju aktivnost, um i delanje. Telo Isusovo je na vertikali večnog i Božanskog prisustva ovde i sada. Poruka je da se nađe uporište u Biću ovde i sada, a ne u ambicioznim projekcijama uma. To je slika transcendencije vremena s uporištem u Biću, odnosno transcendencije uma koji jedini projektuje vreme. To je jedini put u vaskrsenje jer smrt postoji samo u vremenu, odnosno u umu koji stvara vreme. Vaskrsenje je transcendencija uma, transcendencija koja je inače temelj svih pravih duhovnih i religijskih učenja.

    Možda bi ovde neki "religijski filozof" rekao da se Isusovo raspeće baš zato i dogodio, i da je taj događaj jedini susret ezoteričnog, božanskog bivstva sa ovim, egzoteričnim svagdašnjim iskustvom, da je to susret božanskog i ovozemaljskog, i da je u tome njegov značaj, da je on potvrda Isusovog života i vaskrsenja kao "sina božijeg". Da je zato on relan. Ali ni filozofi ni teolozi nisu meditanti (nemaju iskustvo transcendencije uma) i zato ne znaju da je takav susret jedino moguć u čoveku, da je čovekova ličnost taj susret, njegov život je taj krst i raspeće, i zato nije moguće da se to dogodi spolja, kao istorijski događaj.

    Zbog tog susreta je uostalom i stvoren čovek ovakav kakav jeste, a koga crkva proglašava iskonski grešnim. (Ovde treba razlikovati pravoslavno učenje koje ne osuđuje grešnog čoveka već samo greh.)

 

    To se predstavlja kao istorijski događaj samo sa svrhom da se poništi smisao i značaj čovekove ličnosti kao jedinog pravog i živog procesa vaskrsenja.

 

    Takođe "relligijski filozofi" tvrde da bez religije ne bi bilo etike, da ljudi ne bi znali šta je ispravno a šta neispravno, šta dobro a šta loše ako to ne nauče (samo) iz "deset božijih zapovesti" i Biblije, Kurana ili kakve druge "svete" knjige.

    I to je jedna grandiozna laž. Samo iz svoga Sopstva (Srca ili Duše) čovek može znati šta je ispravno a šta ne. Nikako drugačije. To znanje zavisi od odnosa čoveka prema sebi, prema Sopstvu, od čistote i objektivnosti njegove svesti. Samo otuda čovek može da zna suštinu svih etika i ispravnog življenja, neposredno iz svoje duše. I tu suštinu tada uvek ispoljava kao čisto Dobro i Ljubav. Zrelost duše, odnosno svest o Sopstvu, jedina odlučuje o tome da li ćemo i šta ćemo da vidimo i ispravno razumemo. Bez te zrelosti možemo da gledamo u najveću mudrost i nećemo videti ni razumeti ništa. Ili će nam izgledati kao ludost.

    Da bi se ta neposrednost i jedina ispravna veza sa Dušom poremetila i čovek učinio robom zla i svih perverzija (od seksualnih do etičkih i metafizičkih), stvorene su religije sa svojim etikama koje se nameću spolja, kao autoritet. Sama ideja da čovek sam i po svojoj duši može znati šta je ispravno, osuđena je kao jeres dogmom o iskonskoj grešnosti čovekovoj.

    Svako nametanje bilo kakvih božanskih "istina" i "zakona" kao gotovih i datih spolja ima za jedinu svrhu potiskivanje i obmanjivanje duše čovekove - iako se prividno predstavlja kao korisno poučavanje. Naime, Božansko se projektuje u obliku individualnih duša da bi se spoznalo i sa te strane, kao individualno biće, po svojoj slobodnoj volji, da se individua svojom individualnom, slobodnom voljom sobrazi Božanskom, koje jeste u stvarnosti. Nametanjem autoriteta kome mora da se pokorava i etike koju mora da imitira sabotira se upravo ta slobodna volja individue da sama svojevoljno i po svojoj svesti i savesti se saobrazi sa Božanskim načelom.

    U tom sabotiranju prednjači judeo-hrišćanstvo, ali islam, kao sastavni deo i vrhunac judeo-hrišćanstva, u tome je najsuroviji. U islamu roditelji ubijaju svoju decu zbog navodne povrede "božijih zakona". Ovo izvrtanje i potiskivanje duše čovekove, koje je započeto u judeo-hrišćanstvu, u islamu je dovedeno do vrhunca pa i apsurda, jer islamisti ubijaju ljude zbog zakona koji navodno treba da pomogne ljudima da se saobraze Bogu. U islamu je sve ljudsko i duševno potpuno zaboravljeno, poništeno i ubijeno u ime nametnutog "zakona" i "Boga" - umesto da se duševno i ljudsko podstiču, razvijaju i uzdižu sve do Božanskog.

    Umesto da Božansko bude tajna koja privlači i u kojoj duša raste do svoje neizrecive Božanske suštine, u islamu je Bog potpuno otkriven i dat ceo i u potpunosti spolja i na gotovo, on je čak izdiktirao u jednoj knjizi (prepunoj kontradikcija) sve što čovek treba da zna i svako ko to dovede u pitanje biva ubijen. Zato se sav islam sastoji od pridržavanja "zakona" i diktature tog "zakona", u celom islamu nema ni traga milosti, dobroti i božanskoj ljubavi - osim u frenetičnim deklamovanjima o božijoj milosti koje se mehanički mantraju u svakoj prilici. To je simptomatično u ovom slučaju: koliko je ljubavi i milosti manje na delu, toliko se više mehaniički rečima izražavaju.

    (Ne treba biti u zabludi oko "islamskog misticizma" jer on zapravo ne postoji, to su sve ostaci sufizma koji je mnogo starija tradicija, koju je islam sistematski uništavao a neke delove apsorbovao u grubom i iskrivljenom obliku.)

    Islam je u potpunosti spoljnja diktatura etike. On uopšte ne dozvoljava čovekovoj suštini da se ispoljava i raste. Zato je konzervativan, ne menja se vekovima, ne dozvoljava evoluciju čak ni spoljne forme života svojih vernika, tehnološki ni kulturni razvoj. On propisuje sve: od odevanja i najnevažnijih postupaka svojih vernika, do pogleda na svet. Upravo u toj pokrivenosti svih aspekata života od strane vrhunskog autoriteta, nesvesni ljudi nalaze najveću sigurnost. Zato su islamski vernici tako samo-ubilački posvećeni islamu. Uobičajeni život neosvešćenog čoveka je pun izazova i neizvesnosti. On traži sigurnost. Umesto da je nađe u sopstvenom osvešćenju i probuđenju, kao što to uči budizam i Patanjđalijeva joga, kao što je učio gnosticizam i sufizam kojeg su muslimani uništili, oni sigurnost nalaze u potpunoj spoljašnjoj diktaturi od propisa i "objavljenih zakona", u gotovom i datom "znanju" o kome se ne sme ni razmišljati - jer razmišljati znači dovoditi u pitanje, a to se u islamu plaća glavom. Odgovori na sva pitanja već su dati u "svetoj knjizi" i nema šta da se misli. Ima ko misli. Tako je svaka neizvesnost - koja omogućava rast - uklonjena i zabranjena, a lažna sigurnost je data svom silom svoje spoljnje diktature. Zato nju nesvestan islamski vernik brani po svaku cenu. Svaki prirodno dat i neosvešćen čovek uvek će pre da brani lažnu spoljašnju sigurnost, nego da krene u neizvesnost sopstvenog razvoja svesti i probuđenja.

    Islam označava potpunu pokornost Bogu i njegovim naređenjima. Samo takva potpuna pokornost vrhovnom autoritetu (ne samom Bogu, naravno, već onim sveštenicima koji se predstavljaju kao njegovi advokati) donosi mir. Zato islam označava i mir, tj. lažnu sigurnost nesvesnog života. 

    Drugim rečima, islam uopšte nije religija nego programiranje uma. Otuda samo-ubilački fanatizam u odbrani islama od najmanje i nejbesmislenije "uvrede" (u Pakistanu je nedavno na 25 godina robije osuđen bračni par hrišćana zato što su "dotakli Kuran neopranim rukama"; u Engleskoj je jedna muslimanka ubila svoga sina batinama jer nije naučio ceo Kur'an napamet). Fanatizam se uvek javlja samo u programiranom umu. Samo programiran um čini nasilje i zlo "u ime svoje vere". To je tako jer je programirani um isključiv i zatvoren, nije sposoban za razumevanje drugih i drugačijeg, za oproštaj i milosrđe, dok sve svoje apsolutizuje i preterano idealizuje. Programirani um ne radi ništa drugo nego uvek samo brani autoritet po kojem je programiran.

    Prava religioznost nema nikakve svoje fetiše ni zakone, ona nije zapisana nigde jer je živa ovde i sada, ona je stalni rast u Božanskom. Prava religija ispoljava Božansko kroz čoveka, pomaže čoveku da iz svoje duše, uvek na individualan i originalan način ispolji sve Božanske blagoslove.

    Lažna religija uvek spolja nameće Boga čoveku, kao bespogovorni autoritet, univerzalnim obrascem i zakonima koji važe za sve, sprečavajući čoveka da ispolji svako svojstvo svoje božanske duše na individualan način, da mu sloboda njenog izražavanja bude jedini autoritet. To sprečavanje je pravi cilj lažne religije. Svaka lažna religija je programiranje uma i porobljavanje ljudi od strane nekog autoriteta. Lažna religija je svaka ona koja je institucionalna i nameće sve spolja, vekovima je uvek ista i svi ljudi moraju njoj da služe umesto ona da služi ljudima.

    Jedina prava religioznost je rast duše ka božanskom, od uslovljenosti ka slobodi, od nesvesnosti ka svesti.

    Zato sve ono što se predstavlja kao religija, a sastoji se od datih odgovora na sva pitanja, od jelovnika, odevanja i svakodnevnog ponašanja, do najapstraktnijih pitanja o Bogu i svetu, i sva religijska praksa koja se sastoji u tome da se svi ti odgovori nauče napamet i imitiraju - ne može se ni nazvati religijom. To je samo programiranje uma. Sve što se uči napamet i imitira je programiranje uma. To je nametnuti mehanizam očuvanja nesvesnosti ljudi.

 

    Ovde je otvoreno pitanje koliko je takav autoritet potreban nesvesnim ljudima da bi bili koliko-toliko kultivisani. Možda je jedini zadovoljavajući odgovor da onoliko koliko su ljudi nesvesni, toliko im je potrebna takva religija i autoritet koji će ih kultivisati. Ona je odraz čovekove nesvesnosti. Ali i pored toga postoji očigledan napor da se ta nesvesnost održi što više pomoću takvih "religija", da se ne dozvoli čovekovo buđenje i svesni razvoj. Otuda imamo dve hiljade godina nepromenjenog stanja duhovnog mraka, i samo nekoliko decenija u dvadesetom veku kada se čovek vinuo u zvezde, objedinio i osmislio sva znanja iz svih duhovnih tradicija. Ta neujednačenost razvoja pokazuje da je čovek sposoban da se mnogo brže razvija, i da neko to sprečava i kontroliše.

   

    Prava religioznost je uvek lična i širi se sama, iznutra, dobrotom i nenametljivošču, nikad nije ista za sve već ima uvek drugačije lice, lice svakog čoveka. Potpuno se ostvaruje samo u probuđenom čoveku jer njegovom probuđenju i služi.

 

    Svako nametanje etike spolja, u dogmatskom obliku koji se uči napamet i imitira, deli um na izveštačen i licemeran koji se pokazuje spolja, i prirodan koji se potiskuje. Ta šizoidna podela uma i potiskivanje stvaraju licemerje koje je odlika svakog prosečnog vernika. Zato je kod njih tako tanka linija koja deli verski zanos od genocidnog pokolja, a nekada te linije i nema. Zato sve religije i etike nisu učinile čoveka nimalo boljim. Naprotiv. One su stvorene da spreče čoveka da ispolji i prepozna svoju urođenu dobrotu pomoću kontraefekta same priče o vanjskom Bogu, i nametanjem diktature "božijih zakona".

 

 

    Potpuno banalizovanje procesa vaskrsenja, njegovim predstavljanjem kao bukvalnog istorijskog događaja, ima još dve funkcije.

 

    Prva je da se tajna vaskrsenja sačuva u paraboli za većinu ljudi koji nemaju dovoljnu duhovnu zrelost ni svest da bi je prihvatili i razumeli u pravom značenju, jer do tog pravog značenja mogu doći samo kroz njihov sopstveni preobražaj i vaskrsenje. To se postiže samo radom na sebi. Prirodan poredak stvari je da većina ljudi nikada ne radi na sebi jer još nije došla do te zrelosti. Takve religijske predstave treba da zadovolje njihove duhovne potrebe na najelementarnijem nivou, putem imitacije, verovanja i ritualnog obožavanja.

 

    Druga funkcija je da se sakrije pravo značenje vaskrsenja, njegovim banalizovanjem u istorijski događaj i projektovanjem u veru. Sabotiranje ideje pravog vaskrsenja postiže se kontraefektom i na sledeći način: time što je u celoj toj priči za vaskrsenje zadužen "sin božiji", "bogočovek" ili "čovekobog" - Isus Hrist. On je, zapravo, po toj priči, i mogao da vaskrsne jer nije ni bio običan čovek već božansko biće. Lako je jednom božanskom biću da vaskrsne jer je već po definiciji besmrtno. Zato se crkvena priča o vaskrsenju i ne odnosi na običnog čoveka, smrtnika. Crkva tom pričom o vaskrsenju "sina božijeg" neprimetno uklanja i udaljava samu ideju vaskrsenja od običnih ljudi. Da je jedan običan čovek radom na sebi postigao božansko stanje i vaskrsao, onda bi on opravdano zaslužio i veru i poverenje običnih ljudi. Crkva to nije smela da dozvoli, takav čovek bio bi opasan za njenu instituciju, ona bi pored njega postala nepotrebna. Takav čovek bi dokazao da je običan čovek sposoban da postigne božansko ostvarenje i da vaskrsne u bemrtnost - bez ikakvih posrednika. Zato crkva podmeće priču o vaskrsenju jednog božanskog bića, vređajući time inteligenciju ljudi (po pitanju da li je jednom božanskom biću uopšte potrebno vaskrsenje), i još ga koriste za jačanje kompleksa krivice i grešnosti kod ljudi - jer njima preostaje samo da sa strahopoštovanjem kao grešni smrtnici gledaju na taj događaj kao na čudesan božanski čin, a ne kao na svoju svrhu koja im je dostupna pravim radom na sebi i objektivnim znanjem.

    Smrt i vaskrsenje se dagađaju unutar čoveka, to je alhemijski proces istinskog preobražaja i preporoda čovekovog - a ne bukvalni spoljašnji događaj fizičke smrti. Fizička smrt se prirodno događa svakom čoveku kada on vaskrsava kao božanska duša. Predstavljajući ceo ovaj duhovni proces kao prirodnu, fizičku smrt potpuno se uništava njegova duhovnost i transcendentalna suština, prenaglašava se empirijska, čulna i fizička svest, relativni um i Ego. To je izvor sveg neznanja i svih sukoba među ljudima.

    Učenjem o vaskrsenju tela, crkva direktno poništava sve o transcendentalnoj prirodi besmrtne duše. To je izvrtanje duhovnosti u banalni materijalizam.

 

 

    Isto se čini sa drugom temeljnom postavkom religijskog iskustva: idejom Spasioca, iskupljenjem ili preuzimanjem grehova sveta. Crkva je i to lažirala projektovanjem van čoveka u svoju instituciju i lik Hrista kojeg prisvaja i zloupotrebljava. Vrhunska prevara religija je da Spasilac dolazi spolja u liku mitskog, božasnkog bića, koje dolazi iznenada kao nebeska sila i rešava stvar, spasava čoveka i svet. Time se od ljudi skriva prava priroda njihovih duša, da su one odraz Božanske svesti u telu, da sámo njihovo prisustvo uzdiže i spasava celu prirodu, afirmiše život i ljudsku suštinu. Svaki čovek sa ljudskom dušom je Spasilac sveta. Bar potencijalno, jer spasenje je stvar slobodne volje, ne nameće se nikome. To je istina koju judeo-hrišćanske religije na sve načine skrivaju od svojih obmanutih vernika.

 

 

    Učenje o grešnosti čovekovoj je takođe temelj izvrtanja Božanske stvarnosti i duše čovekove.

    Učenje o čovekovoj grešnosti je temeljan dokaz o obmanjivačkoj ulozi crkve.

 

 

Čovek nije rođen (iskonski) grešan - on samo nije još uvek dostigao svoju ljudskost.

 

Uloga Isusova nije da spasava grešnike, nego da nam da primer i ohrabrenje da budemo potpunije ljudi, da ostvarimo svoj puni potencijal.

Hristovo spasenje je pridubljavanje naše čovečnosti, a ne spasavanje od nje.

 

 

    Institucionalne religije uveliko postoje da bi se zarobljavanje energije preko simbola sprovodio u delo nad najvećim brojem ljudi. Krst je najboji primer. Pored toga što je krst pre svega astrološki i solarni simbol, predstavlja četiri godišnja doba i tačke kratkodnevnice, dugodnevnice i ravnodnevnice (i kao takav postoji svuda u svetu od najstarijih vremena, zajedno sa svojom varijantom kukastim krstom, svastikom, čiji kraci predstavljaju sredinu godišnjih doba, kada je priroda tog doba najviše izražena - leto je najtoplije u avgustu, a ne 22 jula kada počinje, zima dostiže vrhunac u januaru i februaru, a ne 22 decembra), krst se u crkvi jednostavno koristi tako da predstavlja metu, oznaku, četiri kraka se sažimaju u jednoj tački. To je cilj vaše pažnje i emocionalne energije koja se tom pažnjom prenosi. Kada se označava neko mesto na karti, nacrta se krst. Krst je najjednostavniji simbol cilja, mete na koju se nešto usmerava. U slučaju judeo-hrišćanskih vernika, to je sva emocionalna energija. Ako postoji neka viša sila koja koristi simbole za kanalisanje životne energije preko astrala, koja se hrani tom energijom, zaista ne bi mogla da smisli jednostavniji simbol za privlačenje, usmeravanje i prenošenje psihičke energije svojih podanika od krsta. Pa još kada taj krst začine razapetim, prebijenim i namučenim ljudskim lešom! Takva energija dobija poseban okus.

    Tim pre što simbol ranih, pravih hrišćana, uopšte nije bio krst već astrološki znak riba, i on nije bio simbol kome se treba "moliti", nego samo znak raspoznavanja. Krst je nametnut vekovima kasnije kada je pravo hrišćanstvo uništeno i uspostavljena institucionalna religijska diktatura.

    To znači da su institucionalne religije uspostavile negativne sile koje kradu našu energiju. One to rade i na pozitivan i na negativan način. Pozitivan je ulaganje nade, vere i ljubavi u njihove simbole i institucije. Negativan je izazivanje mržnje prema Satani, Luciferu, Antihristu i svemu zlom koje te iste institucije promovišu kao svoje neprijatelje. U prirodi ljudske duše ne postoji zlo i mržnja. Ako vas navedu da mrzite bilo šta, makar i nešto "zlo", onda vas time izopačuju i deformišu, uzimaju vam i na taj način energiju. Energija je polarna, ne može se ispoljavati samo na jedan način. Zato se ne može ni uzimati samo na jedan način. Sve verske institucije koje vas navode na projekciju izvan vas samih, vaše suštine, na zaborav Sopstva, jesu mašine za isisavanje energije i porobljavanje u iluzijama. Zato i hrišćanska i satanistička crkva manipulišu pre svega vašom temeljnom energijom: seksualnošću. Obe je izopačuju, ali na različite načine, jedna na "pozitivan" (potiskivanjem), a druga na "negativan" način (razuzdanim iživljavanjem). Kada u tome uspeju na bilo koji od načina, onda mogu lako i um da kontrolišu na bilo koji način, "pozitivan" ili "negativan", verom ili mržnjom. Verski fanatici posvećeni crkvi "u ime Hristovo" čine ista zla kao i Satanisti, samo sa drugim predznakom. Negativna stanja i mržnja su mnogo lakši za izazivanje i manipulisanje od pozitivnih, mržnja bes i krivica obuzimaju celo biće mnogo brže i lakše nego pozitivan verski zanos, pa su zato više zastupljena u ovoj dvostrukoj igri negativnih sila.

   

    Jedna od najvećih iluzija jeste da smo mi počinili zlo. Čovekova duša nikada ne čini ništa zlo. Samo kada je slaba, i telo u kome boravi je opsednuto negativnim silama, onda to telo čini zlo. Duša je za to vreme gurnuta po strani, uspavana, i zaista, nakon zlog čina čovek se uvek oseća kao da ga je neko drugi učinio, da je bio opsednut, ili da ne zna šta mu se dogodilo, da se ne seća samog čina; da ga je počinio u svojoj slabosti ili posrnuću. Čak i kada se neko uzdigne u budnosti i samospoznaji, negativne sile ga jače napadaju da što pre zaboravi to stanje. Negativne sile vas navode da se identifikujete sa telom i tako preuzimate krivicu na sebe, kao da ste vi uradili ono što je telo uradilo. Tako one jedino mogu da deluju kroz vas i da vas porobljavaju - kroz identifikaciju. Preuzimanje i osećanje krivice je temelj judeo-hrišćanskog učenja.

    Naravno da treba da budete odgovorni sa svojim telom i da njime činite ispravno, ali to nikada ne možete da budete i da činite identifikacijom sa telom, nego samo spoznajom svoje prave prirode koja daleko nadmašuje jedno individualno telo. Prestankom identifikacije sa telom. To izgleda paradoksalno, ali je tako zato što Duh omogućava telo, a ne obratno. Zato, koliko se identifikujemo sa telom, toliko smo nesvesni Božanskog Duha koji jesmo i toliko smo manipulisani stranim, negativnim silama. Njima je apsolutno neophodno da se mi osećamo odgovornim za ono što su oni učinili nama. Inače im jednostavno neće upaliti. Apsolutno im je neophodno da se osećamo odgovornim za ono što su napravili nama, i kroz nas. Neophodno im je da ostanemo u neznanju o uticajima iz drugih dimenzija. Jer ako ne znamo za njih - za sve ćemo okriviti same sebe. To tako funkcioniše.


    Ove sile nam zabranjuju i da pomislimo na svoju identifikaciju sa Božanskim, da je to "grešno", da je to upravo ono što "Satana želi" - da mislimo da smo mi Bog.

    I to se zasniva na identifikaciji sa telom. Naravno da Božansko nije samo ovo telo-i-um (Ego), da je beskrajno veće od njega, ali na to veće se i misli kada se kaže da smo mi to Božansko. Naša duša je daleko veća od ovog tela, niti se rađa niti umire sa njim. Mi smo daleko veći od ovog tela. Samo sanjamo da smo u njemu. Kada svi mistici i sveci kažu da su jedno sa Bogom, podrazumevaju da nisu identifikovani sa telom i telesnim umom. Svaka krivica i grešnost su pad u identifikaciju sa telom i nesvesnost svoje prave, Božanske prirode.

 

    Podela uma se podstiče verskim učenjem koje sadrži otvorene kontradikcije. Hrišćanstvo se zasniva na učenju da je Bog postao čovek da bi spasao čoveka, što bi logično značilo da čovek postaje Bog da bi spasao sebe, ako Bog postaje čovek onda time istovremeno i čovek postaje Bog. Ali ta ideja o bogospoznaji i božanskoj prirodi čovekovoj svim silama se negira i zabranjuje ljudima. Samo je mitska figura Hrista bogočovek-čovekobog. I muslimani su takođe brutalno ubili jednog od najvećih sufi mistika, Mensur el-Haladždž-a jer je u zanosu bogospoznaje rekao "Ja sam Bog". Tačno je da postoji opasnost da se podeljeni um ili ego uobrazi i sebi dâ božanska svojstva, ali ti slučajevi su toliko očigledno psihotični da ne mogu biti razlog da se zabranjuje najviša istina o jedinstvu sa Božanskim. Prava religija treba samo da uči čoveka kako da svesno prepozna jedinstvo sa Božanskim na pravi način. Na ovaj način na koji ga do sada uči, samo pojačava psihotičnu identifikaciju sa umom i egom. Otuda ne čudi da se sve psihopate i masovne ubice pozivaju na Boga i Bibliju kao na svoju inspiraciju.

 

 

 

 

    Jedino pravo "iskupljenje" ili "oprost grehova" moguće je na način na koji se iznosi u metodi Ho'o ponopono.

 

Ho’o ponopono (knjiga, intervju i seminar)

 

Ideja se zasniva na činjenici da smo mi mikrokosmos - ceo kosmos u malom. To znači da je sve čemu težimo i sve što doživimo – baš sve – unutar nas. Ako želite da nešto promenite, to činite iznutra, ne spolja. Sama ideja je o totalnoj odgovornosti. Ne postoji ništa i niko koga bismo krivili. Sve smo mi. Zapravo, sve je Božansko, a za Božansko ne postoji ništa spolja. Mi smo svesni subjekt Božanskog. Otuda i naša odgovornost: sve je u nama. To smo mi.

Čovek je svesni subjekt objektivnog postojanja, sve se zbiva zbog njega, drevne tradicije govore o tome da smo jedno s Bogom, da je atman (Sopstvo) brahman (Apsolut, Božansko), da sve povezuje Univerzalno Polje i da je sve Jedno. Vreme je da to bukvalno shvatite. Da ste vi to Jedno, pošto ništa nije podeljeno i nema dvojstva (advaita).

To znači da ste lično (i kolektivno) odgovorni za sve što postoji i što se događa. Niste odgovorni za ono što se sada događa na drugom kraju sveta, ali jeste za sve ono što se događa vama, u vašoj blizini, pred vama, za sve čemu prisustvujete, čemu ste svedok ili u čemu učestvujete na bilo koji način. I zato samo vi to u sebi možete da promenite na bolje preuzimanjem odgovornosti, oproštajem i zahvalnošču u ljubavi.

 

To praktično znači da najpre ustanovite da ste razumeli da se predmetni događaj, stanje ili pojava dešava zbog vas, odnosno zato da bi ste vi to iskustvo doživeli.

Zahvalite se u sebi nosiocima tog događaja, stanja ili pojave, kao da su oni to odigrali samo da bi ste vi to doživeli.

Zamolite ih u sebi za oproštaj što su zbog vas podneli takvu žrtvu i recite u sebi da je bilo dovoljno, jer ste razumeli svrhu te pojave, stanja ili događaja.

Tada oni prestaju da se ponavljaju i spremni ste za viši nivo događaja.

Svi ovi stavovi se mogu sažeti u rečima, tj. mislima: razumeo/la sam (smisao događaja), hvala (na stalnoj brizi Božanskog za moje dobro) i oprosti (što nisam razumeo sve to zbog svog ega i uplitao se u rad Božanskog i tako ga ometao).

To je tzv. čišćenje prema ovoj metodi.

 

Vi to možete zato što niste samo to telo u kome živite. Vi ste ceo vaš život, od početka do kraja. Duša projektuje ceo svoj život i koristi telo samo kao referentnu tačku iz koje doživljava svoju projekciju života na subjektivan način. Ništa vam se ne događa spolja, niti samo po sebi. Sve se događa zbog svesnog subjekta, zbog vas. Pošto je duša projekcija Božanskog, a za Božansko ništa nije spolja, drugo niti podeljeno, to važi i za dušu, za nas. To je suština karme, i Ho'o ponopono-a.

 

Jednostavno rečeno, ho’o ponopono znači ’činiti ispravno’ ili ’ispraviti grešku’. Ho’o znači ’uzrok’ na havajskom, a ponopono znači ’savršenstvo’. Prema drevnim havajcima, greška nastaje iz misli koje su zaražene bolnim sećanjima iz prošlosti. One stvaraju programe po kojima sve činimo i sve nam se dešava. Ho’o ponopono nudi način oslobađanja energije ovih bolnih misli, ili grešaka, koje uzrokuju neravnotežu i bolest. Čiščenjem sećanja na nultu tačku oslobađamo se programa koji su doveli do problema, zdravstvenih ili životnih. Kada radite Ho’o ponopono, obraćate se molitvom direktno Božanskom koje sve omogućava, da preuzme bolne misli i neutrališe ih, ili ih pročišti. Vi ne pročišćavate osobu, mesto ili stvar. Neutrališete energiju koju vi lično povezujete sa osobom, mestom ili stvarima na pogrešan način, nesvesnim projektovanjem svoje odgovornosti na druge i na spoljne sile. Dakle, prvi stepen Ho’o ponopono-a je pročišćavanje te energije od projekcije i njeno vraćanje na pravi izvor: u nas same. Tada se dešava nešto divno. Ne neutrališe se samo energija; ona se takođe oslobađa, tako da nastaje potpuno nova čista tabla. Budisti to nazivaju Prazninom. Konačni korak je da vi dozvoljavate Božanskom da dođe i popuni tu prazninu svetlošću, da interveniše i reši svaki problem i nesklad na čudesan način, jer mu to konačno dozvoljavate, više ga ne blokirate.

Ovom metodom vi isceljujete i sebe i druge u sebi samom, preuzimanjem odgovornosti za sve u sebi samom, čisteći tj. uklanjajući svoju nesvesnost kao prepreku da Božansko kroz vas može da deluje na najbolji mogući način na sve oko vas. Omogućavate svojoj duši da nastavi da iskušava sebe samu kroz sve što njenom  subjektivnom delu u telu izgleda kao "spolja".

Jer, Božansko drugačije i ne može da deluje, mi smo njegovi svesni subjekti.

Ovde je izneta prava ideja o pokajanju, "Spasiocu" i "iskupljenju grehova", koja je namerno iskrivljena u hrišćanstvu projektovanjem spolja, u Hrista i Crkvu.

Spasilac sveta je svaki čovek koji zna da je stvoren kao oličenje Božanskog tvorca.

Jedino pravo "iskupljenje", "oprost grehova" ili pokajanje moguće je na način na koji se iznosi u metodi Ho'o ponopono.

Razumevanje da smo 100% odgovorni za sve što postoji je ravno duhovnom probuđenju ili prosvetljenju.

"Čišćenje" o kome se ovde stalno govori jeste uprošćen oblik vipasana budističke meditacije.

 

 

 

 

 

    Proces skrivanja istine o tajni vaskrsenja i Spasiocu jednako je prisutan kao i očuvanje te istine u obliku parabole i crkvene dogme.

    Zapravo proces skrivanja je mnogo veći od procesa njegovog prenošenja u istinskom obliku ljudima kojima je potreban.

    To skrivanje radi elita koja vlada ljudima.

    U tome je sav problem o kome ovde govorimo.

    Mi danas i ne znamo koliko bi se čovečanstvo brže i bolje razvijalo da nije bilo tog procesa skrivanja istine i religijske manipulacije sa njome. Sasvim je sigurno da bi taj razvoj bio mnogo brži i bezbolniji.

 

 

 

 

 

PRAVI AUTORI JEVANĐELJA I ASTROTEOLOGIJA

CELA PRIČA IZNETA KRATKO I JASNO

Eutalijus, grčki teolog iz petog veka rekao je da su svi vodeći ljudi u hrišćanstvu njegovog doba znali da je tekstove, na osnovu kojih su nastale poslanice Novoga Zaveta, doneo Apolonije iz Indije, i da je sam Apolonije pred kraj života napisao Jevanđelje po Jovanu, kada se povukao na ostrvo Patmos (Otkrivenje 1:9) kako bi svoj život priveo kraju, a boraveći tamo takođe je napisao i parbolu poznatu kao "Otkrivenje".

 

 

U ovom predavanju je na neformalan način izneto mnogo tačnih informacija o astroteologiji i ezoteričnom značenju Biblije, treba ga odgledati do kraja.

Drugi deo predavanja o astroteologiji

Priska teologija - nastavak predavanja o astroteologiji

Predavanje - treći deo

 

Astroteologija - Krišna i Hrist

 

 

 

    U zapisima Isusove braće Jakova i Jude govori se o Isusu kao o učitelju, a ne Sinu Božijem, uopšte se ne spominje ni devičansko rođenje ni raspeće Isusovo (kao što se to ne spominje ni u drugim originalnim, gnostičkim jevanđeljima), ali se zato spominju ljudi koji već tada krivotvore učenje Isusovo.

    U ovom video prilogu iz grčke patrijaršije u Jerusalimu prvi put se pokazuje jedan takav originalan tekst koji je zabranjen za javnost. Zapisi Isusovih savremenika i rodbine postoje i sakriveni su jer otkrivaju sasvim drugu priču o Isusu od opšte poznate crkvene dogme.

 

    Gnostici su namerno prikazivani sasvim pogrešno. Oni nisu smatrali ovaj svet negativnim niti su težili da odu odavde. Naprotiv, smatrali su ovaj svet izrazom Božanske mudrosti Sofije, a sebe, ljude kao njenu decu sa božanskim umom u sebi (nous) s kojim mogu da pomognu transupstancijalizaciji Zemlje u Pleromu, Duh Božanskog sveprisustva, kao aktivne činioce u toj alhemijskoj transformaciji. Po njima ljudske duše su individualni činioci Božanskog delovanja, produžene ruke Božije. Kroz čoveka i ljudske duše Bog i dalje stvara i preobražava prirodu. Zato su Gnostici bili proganjani od  strane Rimske crkve. Da bi se ljudima vladalo kao robovima bilo je neophodno lažirati i sakriti božansku prirodu čovekovu, njegov stvaralački potencijal, o čemu su svedočili Gnostici. Zato su Gnostici sasvim opravdano i tačno u stvaranju hrišćanske crkve u Rimu videli direktan napad na čoveka, njegovo obmanjivanje i mentalno porobljavanje od strane Arhonta, demonskih hibrida i neljudi koji vladaju ljudima preko crkve i politike i danas, a celu njihovu priču o Spasiocu kao obmanu koja treba da božanske atriibute u samom čoveku baci u zaborav, a grešnost i mentalitet roba u prvi plan.

 

 

    Da bi neko u ranoj hrišćanskoj gnostičkoj zajednici postao hrišćanin, prvo je priman za kandidata, zatim je morao da uči njihovo znanje, bio bi tako obučavan i posmatran tri godine. Tek ako bi nakon toga bio dostojan, mogao bi da bude kršten i primljen u zajednicu. Svojom voljom i s punom svešću i odgovornošću.

    Čim je osnovana hrišćanska crkva to je promenjeno. Krštenje je postavljeno na početak života, i obavlja se samo magijskim ritualom kojim se detetu zatvara krunska čakra i treće oko.

    Pričest se takođe razlikovala. To nije bio kanibalistički ritual ispijanja krvi Isusove i jedenja njegovog mesa, ma kako simboličan, već istinska inicijacija pri kojoj se posvećeniku davala određena psihodelična gljiva koja je izazivala vantelesno iskustvo. Tako je kandidat bio iniciran u istinu gnoze, kada bi lično doživeo da nije telo, već nezavisna duša. U tome se sastojalo svo njihovo učenje, u spoznaji nezavisnosti duše i njenom oslobađanju od stega i iluzija ovoga sveta, u njenom vaskrsenju u svoje autentično, božansko stanje.  

 

 

Kratak uvod u gnosticizam

 

 

 

 

 

 

 

 

 

NOVI ZAVET

 

 

 

RIMSKI VLADARI SU PROGONILI RANE HRIŠĆANE KOJI SU SVI DO JEDNOG BILI GNOSTIČARI.

KAKO JE NJIHOV POKRET RASTAO I NISU MOGLI DA GA UGUŠE NA SILU, ODLUČILI SU DA GA PREUZMU I ZAGOSPODARE NJIME IZNUTRA STVARANJEM CRKVE I TAKO GA ISKORISTE ZA NASTAVAK SVOJE VLASTI POD NOVIM "HRIŠĆANSKIM" LIKOM. TAKO SU VLADARI IZ RIMA STVORILI HRIŠĆANSKU CRKVU KAKVA I DANAS POSTOJI. JUPITERA SU PREIMENOVALI U SVETOG PETRA, IZIDU I VENERU U DEVICU MARIJU, A MITRA JE PREKRŠTEN U ISUSA.

UZELI SU GNOSTIČKA JEVANĐELJA, KOJIH JE ONDA BILO PREKO DVADESET, IZBACILI SU SVA EZOTERIČNA UČENJA IZ NJIH, OSTAVILI I DODALI SAMO EGZOTERIČNE PRIČE I ALEGORIJE, IZABRALI SU, IZMENILI I SEBI PRILAGODILI GNOSTIČKE TEKSTOVE OD KOJIH SU SASTAVILI ČETIRI JEVANĐELJA I POSLANICE, DANAŠNJI NOVI ZAVET, A SVE OSTALE TEKSTOVE PROGLASILI PAGANSKIM, JERETIČKIM I UNIŠTAVALI IH ZAJEDNO SA ONIMA KOJI SU IH ČITALI. 

SVI RANI HRIŠĆANSKI SVECI KOJI SE I DANAS SLAVE BILI SU GNOSTIČARI, VEĆINOM SU UBIJENI KAO MUČENICI OD STRANE ISTIH ONIH KOJI SU STVORILI DANAŠNJU CRKVU.

 

 

ISTINITA JEVANĐELJA

Ezoterično ili pravo hrišćanstvo

 

Gnostička jevanđelja - Elejn Pejgels

 

Tomino jevanđelje i knjiga Tomina

sa najboljim komentarom

 

Apokrifi Nag Hammadi

Sva gnostička jevanđelja koja su prevedena

Isus je živeo u Indiji - Holger Kersten

Svi istorijski dokumenti i tragovi o Isusovom povratku u Indiju

Isusove nepoznate godine

Budistički rukopis o Isusu u Indiji koji je otkrio Nikolaj Notovič.

    Ovaj malo poznati tekst, poreklom iz indijskih budističkih rukopisa i nastao samo nekoliko godina posle Hristove smrti, sadrži niz novina i detalja o kojima nema ni pomena u Bibliji, odnosno Novom zavetu.
    Ruski istraživač Nikolaj Notovič došao je do njega pukim slučajem, kada je, tokom boravka u Tibetu, 1887, od vrhovnog lame saznao za postojanje rukopisa koji pripoveda o Isusu Hristu i, posebno, njegovim ranim godinama
o kojima dotad ništa nije bilo znano.


Isusov grob u Kašmiru
- video - prevedeno

Sasvim je prikladno Isusovoj veličini da mu grob bude skroman

i da ga današnja javnost, ovakva kakva je, ne priznaje i ne poznaje

 

Kako je nastao Novi zavet   (10.12.2013)

Mnoštvo religijskih učenja i bogova vladalo je rimskim carstvom i doprinosilo njegovom raspadanju. Radi učvršćivanja političke vlasti car Konstantin je odlučio da napravi jednu novu državnu religiju. Na sabor u Nikeji 325. godine pozvao je sve verske učitelje i poglavare iz celog carstva, a to su uglavnom bili neuki hohštapleri koji su zagovarali preko 30 bogova, od Indije do Britanije. Konstantin im je naredio da se slože oko jednog boga i oni su o tome glasali godinu i po dana. Tada je Konstantin presudio na svoj način: izabrao je najdominantnijeg boga sa Istoka, Krišnu, i sa Zapada, druidskog boga Hesusa, i spojio ih u jednog boga. Tako je Hesus Krišna službeno postao novi bog rimskog carstva (prema Acta Concili Nicaeni 1618). O tome su glasali i sa rezultatom 161 prema 157 izglasano je da ta dva boga postanu jedan bog. Tek od devetog veka ime je evoluiralo u Isus Hrist.

Dakle, potpuna je laž da je Kanstantin samo ozakonio postojeće hrišćansko učenje i oslobodio ga progona. Ono uopšte nije postojalo i on ga je napravio u današnjem obliku kao crkvu. U Nikeji je donet "Simvol vere" ili učenje o osnovnim "istinama" hrišćanske crkve. One pre toga nisu ni postojale.

Novoj religiji trebala je i nova knjiga. Od spisa koje su na sabor doneli verski učitelji Konstantin je naredio da se izaberu odgovarajuće priče i sastave u jednu. Nazvana je Knjiga (sastavljena) od knjiga, ili popularizovano Knjiga nad knjigama. Eusebije, savetnik Konstantinov, sastavio je priče o Mitri i Krišni u jednu celinu. To objašnjava kako su se priče iz drevnog indijskog epa Mahabharata našle doslovno prenesene u današnjim Jevanđeljima (npr. Matej 1:25, 2:1 1, 8:1-4, 9:1-8, 9:18-26), i zašto se odlomci iz dela Phenomena (Pojave) grčkog državnika Aratusa od Sicyjona (271-213. pre nove ere) nalaze u Novom zavetu. Gotova knjiga je data caru kao Novi zapis. Zato se sada naziva Novi Zavet, jer je nov, pre toga nije postojao. Konstantin je naredio da će se ona zvati Reč rimskog boga Spasitelja i da će biti službena za sve sveštenike i verske obrede u rimskom carstvu. Za ostale spise je naredio da se spale i da će svako ko ih čuva biti obazglavljen. Da bi se sveštenstvo nateralo da prihvati sve to, bilo je potrebno nekoliko godina sile i tiranije od strane cara. Drugi sabor u Nikeji 786 i 787. godine proglasio je prvi kao "sabor budala i ludaka" ali i on je završio svoj rad tako što je careva vojska morala silom da obuzdava rasprave i privodi zaključke odgovarajućem kraju.

Sve do 15-tog veka hrišćanstvo se uopšte nije nazivalo hrišćanstvom. Nakon Konstantinove smrti 337. godine njegov Novi Zapis je dopunjavan i proširivan. Tako su 397. godine spisi Apolonija iz Tijane, lutajućeg sveca iz prvog veka, preuređeni u ono što se danas naziva Poslanice apostola Pavla. Latinizirano ime Apolonija bilo je Paulus.

Pored toga, u svim tako nastalim izvornim tekstovima Biblije, koji su poslužili kao osnova da se crkva nadogradi sa novim verzijama priče, a to su Sinajska Biblija, Aleksandrijska Biblija, Bezejska Biblija, kao ni u prvobitnom "Markovom" rukopisu koji je poslužio kao obrazac za ostala tri jevanđelja, nema ni pomena o bezgrešnom začeću Isusovom niti o njegovom pojavljivanju nakon vaskrsenja. Toga nema ni u najstarijoj jermenskoj verziji Novoga zaveta, rukopisima etiopske verzije iz šestog veka, ni u anglosaksonskim biblijama iz devetog veka.
A to čega nema u izvornim tekstovima postalo je temelj crkvenog učenja.

 

Abelard Reuchlin: Pravi autori Novog Zaveta

Abelard Reuchlin: The Pisos' Futher Writings

    Isus je postojao kao učitelj pod nekim drugim imenom poslat od strane naprednih ljudskih civilizacija da nas upozori na reptilske hibride koji su vladali nad ljudima u Vavilonu, Egiptu i Rimu. Te hibride je identifikovao u Levitima kada ih je nazivao potomcima i slugama Đavola (Reptila) (Jovan 8:44) dok je sebe uvek nazivao "Sinom Čovečijim" da bi naglasio svoje čisto ljudsko poreklo.

    Gnostici su populaciju na ovom svetu delili na one sa ljudskom dušom, i na one bez duše ili bez dominantnog uticaja ljudske duše. Ove druge su nazivali androginima i smatrali su da ih ima oko 50% od ukupne populacije. Danas je taj odnos drugačiji, teško je proceniti u kom obimu ali je sigurno da bezdušni zauzimaju većinu vlasti i moći na ovom svetu.

    Pre Isusa Eseni su (u Kumranskim rukopisima) ostavili svedočanstvo o borbi 'sinova svetlosti' (visoko razvijenih ljudskih duša) protiv 'sinova tame' (neljudskih entiteta koji se hrane tuđom životnom energijom) na ovoj planeti.

    Leviti su iz Vavilona, (gde su jedno vreme bili u "ropstvu" a zapravo su bili na obuci i sami su bili podvrgnuti reptilskoj hibridizaciji) od reptilskih hibrida koji su tamo vladali doneli najvažnije tekstove koji su im poslužili za sastavljanje Starog zaveta i znanje kako se stvara i održava kontrola ljudi putem religije. Čim su se vratili na područje današnjeg Izraela (Izida-Ra-El), iz "progonstva" u Vavilonu, uspostavili su svoju teokratiju nad jevrejskim plemenima kakva do tada nije postojala, imali su pripremljenu celu priču. Skoro svi tekstovi Starog zaveta su zapravo tekstovi iz Sumera i Vavilona, a ceo koncept religije preuzet je iz Zoroastrizma (anđeli i njihova imena, ideja spasitelja, sina božijeg, svetog duha, vaskrsenja i strašnog suda) i degradiran u judaizam. U nekim tekstovima su samo dodata jevrejska imena, kao na primer izmišljeni lik Davida u "Psalmima Davidovim" (psalmi uopšte nisu jevrejski, oni su sumerskog porekla i svi delovi koji se u psalmima odnose na jevreje i Jerusalim su falsifikovani i naknadno ubačeni), zatim Solomona (pesme Solomonove su doslovan prepis Akenatonove himne Atonu), Jova i Propovednika čiji tekstovi su svi sumerskog porekla. Cela priča o potopu u identičnom obliku postoji u sumerskim zapisima, kao i o raju i nastanku čovekovom.

Stephen Langdon - Sumerian Epic of Paradise - Sumerian and Babylonian Psalms

 

    "Deset božijih zapovesti" - temelj judeo-hrišćanstva - uopšte ne potiču od Jevreja, one su uprošćeni falsifikat Hamurabijevog zakonika iz Vavilona koji je davno pre pisanja Starog zaveta bio uklesan u kamenu, za razliku od ostalih tekstova na glinenim pločicama. Otuda inspiracija za jevrejski mit da je "njihove" zakone sam Bog isklesao u kamenu. Zapravo Hamurabijev zakonik iz Vavilona potiče od starijih Sumerskih zakonika (Ur-Nammuov i Bilalamov), a od njega su kopirani ne samo jevrejski (Tora) već i rimski (Zakonik dvanaest ploča).

 

    U kojoj meri su Jevreji koristili tuđe izvore da bi stvorili egzoteričnu priču, pokazuju psalmi, koji su sumerski testovi, a koji su u Starom zavetu lažno prikazani kao jevrejski, Psalmi Davidovi. Oni izvorno govore o žrtvovanju niže čovekove prirode, animalne, putem smirenja uma u svrhu postizanja višeg stanja svesti i bogospoznaje (Psalmi 51;16-17). Sva žrtva se odnosila na unutanji preobražaj čovekov. Jevrejska verzija je to žrtvovanje pretvorila u bukvalno žrtvovanje životinja. Jevrejski hramovi su bili klanice sa potocima krvi.

 

    Tekstovi koji se odnose direktno na jevrejska plemena i istoriju su uglavnom izmišljeni ili izmenjeni tako da se uklapaju u celu priču. Statistička istraživanja Fomenka su pokazala da je neko bestidno prepisivao životopise skoro svih starozavetnih careva prema hronologiji rimskih careva (vidi na dnu ove strane).

   

    Pored Sumera i Vavilona na stvaranje Starog Zaveta i religijske politike Jevreja presudno je uticao i Stari Egipat. Odatle su više falsifikovali samu istoriju nego biblijske priče.

    Tragom Faraona - sve laži o istoriji Jevreja u Egiptu

 

 

    Egzoterična verzija tekstova Starog i Novog zaveta sastavljena je istovremeno u jednu knjigu danas poznatu kao Biblija, u Rimu, kada je uvođeno hrišćanstvo kao religija. Hrišćanska crkva je stvorena u Rimu sa ciljem da se isticanjem samo egzoteričnog učenja potisne ezoterično hrišćanstvo prenošeno od strane Gnostika. Sastavljačima nije bilo nimalo teško da usklade njihov sadržaj, da u Stari zavet ubace tuce izmišljenih "proroka" i njihova "proročanstava" o Mesiji koja će se "ispuniti" sa Isusom. Podmetanje "dokaza" je stara praksa u pravljenju religija. Treba to nečim i potkrepiti, ljudi će postavljati pitanja. Ali i pored toga ostalo je više nelogičnosti i kontradikcija nego doslednosti, jer se nijedna istina ne može sakriti u potpunosti.

    Jedna od najkrupnijih istina je ta da, pre ove intervencije Levita u kreiranju religije Jevreja, odnosno pre sastavljanja tekstova Starog zaveta u Rimu, jevrejski Bog Jehova Elohim uopšte nije bio "monoteista", bio je dvopolan, njegova ženska strana se zvala Ašera i prema brojnim arheološkim dokazima poznatim još od 1967. godine, uvek su bili poštovani zajedno, kao Bog i Boginja.  LINK  Njihova imena i dvopolnost vode poreklo iz Vavilona. Elohim je hebrejska reč. Koren "El" na hebrejskom znači Bog, u muškom rodu. Ženska verzija reči "El" je "Eloah" i prevodi se kao Boginja. "Elohim" je množina koja stoga znači: Bogovi i Boginje, muško/žensko.

    I arheologija i sami tekstovi Starog zaveta gde se o Bogu govori u množini (Postanje 1.26; 3.22) pokazuju da Jehova nikada nije bio monoteistički bog. Takav je samo predstavljan, ali u kontroli uma putem religije veština predstavljanja oduvek je bila mnogo važnija od svih očiglednih činjenica. Zapravo, ta drevna veština se i sastoji u tome da se najpre postavi činjenica svima vidljiva, a zatim da se predstavljanjem i tumačenjem ljudi navedu da je uopšte ne vide kakva jeste, nego kakvom je teokrate predstavljaju. To se drugačije naziva dogma ili "prava vera".

    Ako se i pored toga ljudima jave neke nelogičnosti između onoga što je vidljivo i što je rečeno o vidljivom, teokrate su taj problem lako rešavale inkvizicijom i lomačom.

 

    Isus nas je takođe (iz istog razloga zbog kojeg nas je upozoravao na reptilske hibride) učio kako da sačuvamo ("spasemo") svoju (ljudsku) dušu. Zato je on tako privlačan svim ljudima. Njegova učenja su ostala zapisana kod Gnostičara, njegovih pravih učenika. Kako je njihov uticaj sve više rastao, hibridi su ih iskoristili da naprave hrišćansku crkvu u Rimu kojom će oni da upravljaju, a ne pravi učenici Isusovi. U tu svrhu su iskoristili neke gnostičke zapise, otuda potiču sve velike reči Isusove koje su ostale, a koje izražavaju takvu božansku mudrost kakvu niko nije mogao da izmisli. Ono malo sačuvanih reči Isusovih u Novom Zavetu sadrže najveće istine o duši čovekovoj (Propoved na gori), tako da, iako malobrojne, bile su dovoljne mnogim ljudima da ih uteše, upute, osnaže i podsete na duševnost u ovom svetu kojim vladaju bezdušni. Istina o duši je ono najprivlačnije i najvažnije u hrišćanstvu. Svako ko je tu istinu spoznao ili bar naslutio istovremeno je osetio i antagonizam prema crkvenoj instituciji i dogmi. To je zato što su veći deo hibridni vladari falsifikovali i napravili Jevanđelja kakva su u današnjoj Bibliji (Abelard Reuchlin nam otkriva i koja vladarska familija iz Rima je radila na sastavljanju tekstova Novoga zaveta), a sve ostale originalne zapise proglasili za jeres i uništavali ih zajedno sa onima koji su ih posedovali (Jovan 16.2). Imali su puno razloga jer su Gnostičari jasno govorili o zlim demijurzima i Arhontima kao o zmijolikim, reptilskim hibridima koji vladaju ljudima, i jasno su ukazivali na njih kao na vlastodršce u Rimskoj crkvi. Kasnije su naslednici Gnostičara, Katari i Bogumili, isto tvrdili (da je Rimska crkva 'Satanina sinagoga') ali u znatno ublaženom i iskrivljenom obliku. Zato je Rimska crkva i njih uništila.

 

    Jedan od najvažnijih gnostičkih tekstova bio je Otkrovenje, ali taj tekst je Rimska crkva falsifikovala i iskoristila u svoju korist. Naime, u Otkrovenju se detaljno govori o Rimskoj crkvi kao o Vavilonskoj kurvi i Antihristu (sva religijska simbolika Rimske crkve potiče od Vavilona) kao o zlu kojim vlada Zver iz bezdana (reptili iz podzemlja, imaju najveću bazu ispod Vatikana). Danas njihovi "istoričari" predstavljaju Otkrovenje kao da govori o Neronovom Rimu ili savremenom dobu. Reč je bila, a i danas je, o Vatikanu. A Vatikan su Jezuiti.

    Otkrovenje jasno govori o Rimskoj katoličkoj crkvi kada govrori o ženi "obučenoj u porfiru i skerlet, nakićenoj zlatom i drugim dragim kamenjem, koja u ruci drži čašu punu gadosti i poganštine svoga kurvarstva, na čijem je čelu napisano ime: Tajna - Vavilon veliki, mati kurvama i gadostima zemaljskim".

"I videh ženu (Rimsku crkvu) pijanu od krvi svetih i od krvi svedoka Isusovih (progonjenih gnostika), i začudih se čudom velikim kada je videh" (Otkrovenje 17. 4-6)

 

 

 

Slikovit opis nastanka crkve iz paganskih religija

Iako je ovo predavanje evangelista, koji veruju u iste laži kao i crkva koju kritikuju, lepo je prikazano mnoštvo primera kako je hrišćanska crkva samo preimenovala božanstva iz Vavilona i Egipta u svoje svetinje i osnovne simbole

 

 

Detaljna istorija Jezuita - Prof. dr Valter Fajt (Walter Veith)

Kako Jezuiti vladaju svetom preko tajnih društava.

Cela shema i opis na osnovu originalnih izvora i dokumenata.

Iako je predavanje ograničeno protestantskim stavom i u nekim detaljima pogrešno (oko učenja i porekla gnostika, na pr.) veoma je pregledno i nezaobilazno u saznanju današnje slike sveta.

 

 

    Rimska Crkva je od početka svog nastanka bila veoma nepopularna i omražena u narodu, jer se zasnivala na lažima, ritualima, nasilju i licemerju. Pokušavala je na sve načine ali nije mogla da uništi uticaj Gnostičara koiji su bili poštovani u narodu jer su se smatrali pravim naslednicima Isusovog učenja, jer su ga svojim primerom živeli. Zato je Rimska crkva morala da stvori novu nasilnu religiju - Islam - sa ciljem da uništi sve Gnostike i nevernike. Ali ta religija je suviše ojačala tako da je postala relativno samostalna, iako uvek u tajnom savezu sa Rimom. O tome detaljnije videti ovde.

    Islam u početku nigde uopšte nije ni smatran novom religijom, već samo jeretičkom hrišćanskom sektom. Vizantijski istoričari i crkveni poglavari (Jovan Damaskin) smatrali su islam oblikom Arijanizma ili Monofizita i kritikovali su ga na isti način kao i druge hrišćanske sekte. Isto su činili istoričari i crkvenjaci zapadne Evrope sve do srednjeg veka.

 

    Dakle, Isus je postojao, ali je njegovo učenje i delo iskorišćeno da se u kombinaciji sa starijim solarnim božanstvima napravi hrišćanska crkva kojom upravljaju hibridi, vladari ovoga sveta. Oni na koje nas je Isus upozoravao da će doći posle njega i govoriti u njegovo ime i obmanuti mnoge (Matej, 24. 5,9).

 

    Pravoslavna crkva je pokušala da se iz tog razloga izdvoji od Rimske crkve, ali nije uspela. (Zapravo, uverenje pravoslavaca je da se Rimska crkva izdvojila od njihovog pravog verovanja i okrenula političkoj zloupotrebi crkve. O tom pitanju isto mišljenje imaju jedni o drugima.) Pravoslavna crkva se samo politički izdvojila, a duhovno malo nakrenula oko nekih nebitnih verskih detalja, ali ostala je na istim osnovama kao i Rimska crkva, jer je zadržala sve lažne dogmatske stavove i ne priznaje Gnostičare. Samo zahvaljujući čisto ljudskoj genetici slovenskih naroda Pravoslavna crkva je izvukla i sačuvala suštinu istinskog očuvanje ljudske duše iz Isusovog učenja, a to je učenje o vaskrsenju u Božanskoj ljubavi putem Dobrotoljublja. Taj duševni potencijal u slovenskim narodima je sve što je živo i vredno u Pravoslavlju (zato tih vrednosti nema u grčkom pravoslavlju, jer Grci nisu Sloveni). Izvan toga Pravoslavlje je samo mrtva dogma koju u velikoj meri kontrolišu Jezuiti, a koju naivan narod uzalud pokušava da oživi ritualnom magijom, folklorom i nacionalizmom.

 

Bart D. Erman: Isus to nije rekao

    Mi nemamo originalne spise Biblije. Logično je da ih nemamo jer je sama crkva stvorena na manipulaciji i falsifikovanju Isusovog učenja, i njenim osnivačima nije išlo u prilog da imamo originalno učenje Isusovo. Zato su progonili gnostike, originalne učenike Isusove i spaljivali njihove autentične tekstove kao "jeresi".
    Ova zavera biva očitija u svetlu činjenice da su Budini govori pet vekova pre Hrista mogli da se sačuvaju u originalnom obliku, vekovima su prenošeni usmenim predanjem, a oko prvog veka i pedantno zapisani u Palijskom kanonu, bez ijedne greške i kontradikcije u sadržaju (kojih je Biblija puna), dok se ono malo Isusovih reči, pored onako kulturnih i pismenih Grka i Rimljana, nije uopšte sačuvalo. Glavni razlog zašto su Budini govori mogli da se dobro sačuvaju je taj što on nije pravio ni crkvu ni teologiju, koje uvek teže da predstavljaju nešto sasvim drugo od izvornog učenja.
    I ovi falsifikati Biblije koje danas imamo su prepisi prepisa mnogih prepisa nakon više vekova, pri čemu je svaki prepisivač unosio neke izmene u tekstove. Zato danas ima više razlika u prevodima Biblije nego što ima reči u Novom zavetu. Ovaj pedantni istraživač je u ovoj knjizi nabrojao neke od tih najprimetnijih razlika. Počeo je kao dobro programirani evangelista, ali je detaljnom analizom samih tekstova Biblije došao do uvida da je to sve velika manipulacija.

    Svaka manipulacija se, uostalom, tako i razotkriva: pažljivom analizom nje same.

    Sve obmane deluju samo onoliko koliko mi pristajemo da verujemo u njih.

    Zato crkva insistira samo na tvrdoj veri, dok je izučavanje Biblije i njeno prevođenje na žive jezike naroda strogo zabranjivala, dugo vremena čak i smrtnom kaznom.

    U ovoj knjizi možete saznati zašto su se tako plašili izučavanja Biblije.

NARUČIVANJE KNJIGE

 

 

 

Acharya S: Plan Hrist

Kako su zaverenici iz religijskih organizacija i masonskih loža stvorili državnu religiju kojom su zavladali Rimskim carstvom i celim svetom

 

 

 

    Iako sjajno razotkriva pozadinu nastajanja hrišćanstva, ova knjiga je dobar primer kako se zamenjuju teze.

    U želji da se razobliče neke prevare na kojima se zasniva lažna istorija koju danas imamo, kao što je istorija crkve, i da se sama pojava Isusa prikaže kao mit i zavera, težište kritike se toliko stavlja na mit, da se sam mit koristi kao dokaz da istorija nije tačna.

    Ako za nešto nema istorijskih i materijalnih dokaza (posle svih manipulacija koje i sama knjiga dobro razotkriva), ne znači da se to nije ni dogodilo. Možda su manipulatori sami sakrili dokaze kada su već imali toliku moć da naprave tako veliku manipulaciju.

    Otuda se, razotkrivanjem mitova i manipulacija, u ovoj knjizi tvrdi da Isus nije ni postojao, kao ni Buda. Kao dokaz se navode svi mogući mitovi koji su nastali oko njih. Ali, otkada je mit dokaz da se nešto zaista nije ni dogodilo? Tim pre je taj metod neodrživ jer se mnogi mitovi ovde prikazuju proizvoljno, površno i pogrešno.

 

    S druge strane, postoje dokazi koje autorka ne vidi, a to su sama učenja Isusova i Budina. Njihove reči koje su dospele do nas su više nego dovoljan dokaz za njihovu stvarnost, ma kakva ona bila.

    Njihove reči su takve da je apsolutno nemoguće da su ih izmislili ljudi kojima je vrhunac inteligencije da smišljaju laži i zavere za buduća pokolenja ili zarad političkih interesa.

    Svakome ko razume njihovu poruku jasno je da ona predstavlja večnu istinu, nezavisno od toga kakva je bila istorijska realnost u kojoj je nastala.

 

    Drugim rečima, autorka uopšte na vidi ezoterično i duhovno značenje hrišćanstva. Štaviše, ona ga sistematski prenebregava i zatire. Sve svodi na prevaru. Ako se istorijski Isus i njegovo raspeće nisu dogodili, to ne znači da cela ta priča nema duhovnu vrednost zbog koje je trebalo izmisliti celu stvar i predstaviti je ljudima - a to je vaskrsenje ili transcendencija telesnog u Božansko kao suštinski ideal čovekov, kao suštinu čovekovog postojanja.

    Zapravo, taj ideal je toliko savršen da je teško zamisliti da se mogao istorijski dogoditi. On je zapravo nešto što čovek tek treba lično da ostvari. Zato ga je trebalo inscenirati kroz mit i nametnuti kao veru. Makar i lažiranjem. Sama realnost u kojoj živimo jeste iluzorna, pa je otuda i iluzija ponekad nužno sredstvo delovanja u njoj. Taj ideal je vredan toga. Zato taj mit o božanskom vaskrsenju i postoji pre Isusa i u drugim kulturama, kako se u knjizi i razotkriva. Vaskrsenje u Božansko je toliko suštinsko čoveku da je projektovano u mit u gotovo svim kulturama sveta, na ovaj ili onaj način.

    U svom najdirektnijem i najtačnijem izrazu, na introvertnom Istoku, ostvarenje božanske prirode u čoveku izraženo je kroz praksu transcendencije uma i tela, u Patanjđalijevim Joga sutrama i praksi meditacije, koja se nastavila u budizmu, a u najdaljem i najgrubljem izrazu, na ekstrovertnom Zapadu je projektovana u mit kao vaskrsenje, ili čak u istorijski događaj, kako se predstavlja u hrišćanskom mitu.

    Tako možemo biti i zahvalni njegovim tvorcima koji su inscenirali celu priču oko Isusa, nezavisno od toga da li je Isus postojao ili nije. On više nije važan. Ideja vaskrsenja je važna. Uostalom, on se i po samoj priči žrtvovao zbog nje.

    Posebna je priča zašto je kroz tu insceniranu veru, hrišćanstvo, bilo toliko nasilja, terora i laži. Možda je to poticalo upravo od sila koje su pružale otpor čovekovom vaskrsenju u višu, Božansku svest (Iluminati, reptili, Jezuiti...). Sve ima svoju suprotnost. Gde bi se inače te sile ubacile da najefikasnije deluju, nego upravo u samu crkvu, odnosno predstavljale se kao sama crkva? Zato nije neophodno poistovećivati to dvoje: sam duhovni smisao sa praksom njegovog sprovođenja kroz vekove. A to se upravo radi u ovoj knjizi. Zapravo, sile koje se suprotstavljaju čovekovom vaskrsenju upravo to i rade: celu istoriju crkve su naružile i okrvavile i sada je prikazuju kao mit. I sada ga ovom knjigom razotkrivaju da bi navodno dokazale da je i samo vaskrsenje mit.

 

    Značaj mita o vaskrsenju ima povezanosti sa mitom o čovekovom izgonu iz raja.

    Čovekov izgon iz raja je navodno otpočeo sam Bog time što je naglasio da ne sme jesti sa "drveta znanja dobra i zla", znanja o suprotnosti, stanje podeljenog uma, i time je naveo čoveka da ga okusi i tako pokrene celu odiseju objektivne samospoznaje i nadilaženja podeljenog uma kao bogospoznaje. Da mu Bog nije naglasio zabranom, čovek to "drvo" nikada ne bi ni primetio niti bi znao šta treba da radi. Od cele šume nikada ne bi ni primetio to jedno "drvo". Samom Božijom zabranom to "drvo" je postalo najprivlačnije u celom raju, i zato mu se nije moglo odoleti. Bog je na taj način iIndirektno postigao da čovek sam krene ka samospoznaji kao bogospoznaji.

    Čovekov "izgon iz raja" je zapravo priča o početku iluzije u koju je zapalo čovečanstvo, i tom pričom se i danas održava u iluziji uma koji traži i projektuje spolja i u vreme sve ono što već jeste ovde i sada u njemu. Naime, Lucifer je u toj priči navodno rekao praljudima da će "postati kao bogovi" ako okuse plod sa drveta znanja dobra i zla, odnosno ako se upuste u mentalnu diferencijaciju, podelu uma. To je velika laž. Upravo je obrnuto istinito: nadilaženjem svih podela uma postaje se jedno sa božanskim. Suština zmijine prevare je u tome da Adam i Eva već jesu bili kao bogovi, ali su zavedeni da misle da nisu. Ne bi ni bili u raju da nisu božanski, nisu imali podelu uma, ali toga nisu bili svesni, kao što ni deca nisu svesna svoje božanske prirode, iako je u najvećoj meri na ovom svetu sadrže i zrače njome.

    Navodno je u raju bilo dva drveta: "drvo znanja dobra i zla", i "drvo života". Oba imaju istu funkciju u ovoj obmani: "drvo znanja dobra i zla" navodi na shizoidnu podelu uma, a "drvo života" je u vezi sa životnom energijom koja se začinje, održava i transformiše seksualnošću - što je um seksualniji to je više podeljen - na ideju da je izvor života negde objektivno, izvan, da tek treba da se dosegne. Izvorni, autentični čovek (Adam) je bio u nevinom stanju uma, u potpunom jedinstvu bez podela, u samom izvoru života, u raju, u samom Božanskom kao takvom. Nije se ni razlikovao od njega. Najveća laž na ovom svetu je ubeđenje da to tek treba da postane. Ta laž se preko Biblije širi, održava i čoveku nameće i danas. Predstavnici Lucifera (zmije, reptila) su danas masoni, a njihovi vrhovni vladari su Jezuiti u Vatikanu. Sama reč Vatikan znači Božanska zmija. Oni preko crkve nastavljaju zmijinu laž da čovek nije dostojan raja i da tek treba da se poveže sa Božanskim i to samo preko njihove crkve. Svaka pomisao da je Božansko uvek prisutno kao suština čovekova i samoga postojanja, proglašava se za jeres. Ipak, realnost čovekovog života danas je takva da nije kao u raju. Zato što mu je um podeljen poremećajem energetskih centara, i što je preko crkve od rođenja naučen da je grešan po samoj svojoj prirodi. Zato tako i živi kako je naučen: grešno i u stalnoj (energetskoj) podeli i (mentalnom) sukobu. Na tom zlu koje sama stvara, crkva uspešno gradi svoju spasilačku misiju.

     Postoje domorodačka plemena do kojih nije doprla civilizacija zasnovana na judeo-hrišćanstvu. Neki od tih naroda zaista žive kao u raju, ne znaju za zlo i nasilje, ni međusobno ni prema prirodi. Destruktivno ponašanje instinktivno smatraju nenormalnim i opasnim, čak i ono koje počine u snovima. Ako sanjaju da su nešto loše učinili nekome koga poznaju, odmah sutradan odu kod te osobe i zatraže oproštaj, iako je to bilo u snu. Nije im potreban sveštenik za to. Svaki član društva je odgovoran.

 

    Ezoterična istina je u ovom mitu takođe prisutna onima koji mogu da je vide - ako su ova objašnjenja ovde pažljivo pročitali i razumeli.

 

    Slično je na delu i sa mitom o Hristu i vaskrsenju: najpre je ideja vaskrsenja, koja je bila prisutna svuda u svetu u svim kulturama kao suštinska čovekova intencija, naglašena osnivanjem hrišćanske religije i crkve, upravo da bi se oslobodila mitske apstraktnosti i raznolikosti i učinila centralnom temom i konkretnim zadatkom čovekovim i celog čovečanstva -  a zatim se cela priča hrišćanstva otkriva kao mit da bi se čovek tim indirektnim putem naveo da se i njega odrekne i sam krene ka samospoznaji kao bogospoznaji - da zaista vaskrsne (transcendira um) a ne samo da tu ideju večito projektuje van sebe, u veru i crkvu. 

    Priroda uma je takva da sve nesvesno projektuje van. Zato sve ovo nije moglo da se izvede na direktan način. Svako direktno spoljašnje i kolektivno ukazivanje na Božansku stvarnost kao već prisutnu je lažno, zato jer je sam čovek nesvestan. On sanja i zato se na njega može delovati samo sadržajima snova, alegorijskim pričama i mitovima. Inače će i ono što dolazi iz stvarnosti da doživi kao deo svoga sna. Iako već jeste samo Božansko, čovek tek treba lično da postane Božanska stvarnost, da se probudi za ono što već jeste, da ga aktuelizuje kroz sebe, kao živu istinu. Stoga je to lažno (zavereničko) i jedini način da ono indirektno deluje na čoveka u ovom svetu koji je iluzoran. Svo prateće nasilje i patnja ovih indirektnih metoda, religijskih iluzija, aluzija i zavera, samo su pritisci i prinude koje nas teraju da se oslobodimo samih tih iluzija, ali su takođe odraz i posledica naše inercije i nesvesnosti.

 

 

    Dok za manipulacije sa Isusom i celom Biblijom ima više nego dovoljno dokaza, koje ni sama crkva ne krije, od arheoloških i istoriografskih činjenica do besmislenih protivurečnosti u samom "svetom pismu", čije razotkrivanje daje veliku vrednost ovoj knjizi - dotle u slučaju Bude toga uopšte nema: sve njegove reči zapisane u palijskom kanonu poseduju potpunu doslednost i originalnost, a tu su i mesta i savremenici koji potvrđuju Budinu istorijsku autentičnost. Osim toga, nema nikakvog razloga da Buda bude lažiran. Budizam je u potpunosti meditativan i individualan, ne zasniva se na teokratiji niti na političkoj manipulaciji. Osim kod lažnog budizma, tibetanskog Lamaizma koji uveliko liči na katoličku crkvu, i danas je njen miljenik. Ako je autorka imala u vidu tibetanski budizam onda je donekle u pravu. U lamaizmu je Buda čista nebeska pojava prepuna fantazija. Ali u izvornom i pravom Budinom učenju ne postoji sumnja u autentičnost niti ikakvog traga istorijskim manipulacijama kao što je to slučaj u Rimskoj crkvi. Stoga možemo zameriti autorki što ne poznaje bolje budizam i ne razlikuje izvorni, pravi budizam od lažnog tibetanskog budizma koji je zapravo demonizam i šamanizam učvršćen u surovu teokratiju koja se samo maskira budističkim učenjem.

 

    Uostalom uvodni moto cele ove knjige je izvod iz jednog Budinog govora, jedinstvenog u svetu svih religija. Tako da s njime autorka protivreči samoj sebi kada i pojavu Bude pokušava da svrsta u istu vrstu mitoloških manipulacija kao sa Isusom. Trebala je da se drži svog područja koje odlično poznaje: istorije hrišćanske crkve i svih njenih manipulacija. Stoga je ova knjiga od velike koristi za razotkrivanje tih manipulacija, iako se u svom dokaznom postupku ponajviše oslanja na masonske izvore i autore, pa je otuda i sama izvor svojevrsne manipulacije. Po svemu sudeći ovu knjigu su sami masoni i napisali, i samo podmetnuli lepu plavušu Acharyu, verovatno ćerku jednog od njih, da pozira za javnost.

    Jedna od glavnih obmana u ovoj knjizi je zaključak da su hrišćansku crkvu i ceo mit o Hristu stvorili Gnostici (Eseni, Terapeuti…) koji su pre Hrista imali razvijenu mrežu tajnog društva ("sve do Kine" tvrdi autorka). Tvrdi da su se svi oni lukavo unapredili i organizovali u hrišćansku crkvu i tako osvojili svet. Previđa činjenicu koja uopšte nije skrivena niti lažirana, da je Rimska crkva progonila Gnostike vekovima, spaljivala i njih i njihove tekstove, a da su rimski vlastodršci ti koji su stvorili crkvu kakvu i danas imamo. Gnostici su bili izričito protiv stvaranja crkvene institucije. Ova obmana se u ovoj knjizi nameće da bi se sakrila istina da iza Rimske crkve stoje (ljudsko-reptilski) hibridni vladari, da oni i danas vladaju pomoću masona, i da su oni satanisti - u svim mogućim aspektima razumevanja tog pojma.

 

    Tako sada možemo složiti sliku šta se zaista dogodilo: gnostičke i misterijske škole su kristalisale učenje o vaskrsenju, kao suštini čovekovog postojanja i bogospoznaje. Verovatno je tome najviše doprineo i jedan od njihovih najvećih majstora, Imanuel (Jmmanuel), danas poznat pod kasnije nametnutim imenom Isus Hristos, a bio je takođe poznat i kao 'Sin Božiji' što je titula posvećenika u misterijskim školama, a ne genealoška činjenica. Taj pokret se toliko širio da je ugrozio vlast u Rimu. Zato su rimski hibridni vladari preuzeli taj pokret, zapravo prisvojili su ga falsifikujući samo njegovu spoljnu formu, a suštinu prokleli i progonili kao jeres, i napravili Rimsku "hrišćansku" crkvu, kakvu i danas imamo. Ona je u svom 'hrišćanstvu' potisnula značaj vaskrsenja i svo težište stavila na kontrolu uma nametanjem mentaliteta grešnosti i stradanja (i našeg i Isusovog "za otkup naših grehova").

    Na koji način je crkva potisnula značaj vaskrsenja? Tako što ga je projektovala kao bukvalan istorijski događaj. Tako je stvorila kontraefekat: to se već dogodilo, ne treba više da težite toj svrsi postojanja, vaskrsenju, to je previše za vas, vi samo jedite i radite, "Sin Božiji" je to uradio za vas, čak je i sve vaše grehe preuzeo (otkupio - za njih je to sve trgovina), treba samo da budete potpuno pokorni njegovom živom predstavniku na zemlji - rimskom papi.

    Na isti način kao i vaskrsenje, potisnut je smisao i značaj čovekove božanske suštine. Po svojoj suštini svi smo mi 'sinovi božiji', kako su i učile gnostičke škole, odnosno individualna oličenja Apsoluta. Potiskivanje te činjenice učinjeno je uspostavljanjem jednog ('jedinorodnog') Sina Božijeg, Isusa hrista, koji po crkvenoj dogmi nije to samo meraforički, već mu je Bog i biološki otac. To je projektovano kao istorijski događaj, da ne bi više bilo najdublja istina svakog čoveka. Čovek je po toj dogmi iskonski grešan i sluga božije teokratije. I to je učinjeno po ugledu na ranije 'sinove božije' a to su bili svi faraoni u Egiptu, zatim Horus, sin Izide i Ozirisa, Tamuz ili Mitra u Vavilonu, sin Semiramide i Nimroda, začetnika Mitraizma, najraširenijeg kulta u starom Rimu, kome je pripadao i car Konstantin. Svi su oni bili modeli boga, boginje i njihovog 'sina božijeg'. Jevrejski Bog, Devica Marija i Isus samo su poslednji u tom nizu.

    Ta vladarska crkva se nije primila u narodu, bila je omražena i prozrena, zato je bilo potrebno puno progona, nasilja i straha da se učvrsti njena vlast. To je trajalo sve do šestog veka kada su u Rimskoj crkvi shvatili da im treba pomoć u borbi protiv Gnostika i pravih Isusovih učenika. Tu pomoć su sami stvorili u vidu Islama, religije koju su sami pokrenuli među Arabljanima. Postoje dokazi u Rimu da je Vatikan planirao, pomagao i  finansirao sve muslimanske ratove i osvajanja, ali kada su muslimani ojačali postali su dovoljno samostalni da nisu morali da ispunjavaju sve zahteve Rimske crkve, posebno one koji su se odnosili na predaju Jerusalima kao centra svetske vlasti hrišćanske, katoličke crkve. Muslimani su ga zadržali za sebe, i tako je nastao mali sukob koji traje do danas, pri čemu obe strane paze da ne otkriju zajedničku tajnu: ko je i zašto stvorio Islam.

 

    Uostalom, u planu je masona i njihovih gospodara da sruše crkvu kakvu su sami napravili u davnim vremenima, jer su nastala nova vremena i novi metodi manipulacija i kontrole masa. Nove tehnologije, mikročipovi i hemikalije, mnogo su efikasniji u kontroli masa od zastarele i provaljene ideologije. Nameravaju da svoju zastarelu crkvu preobraze u jednu svetsku religiju sa sedištem u Jerusalimu i otuda potiču svi savremeni sukobi sa muslimanima, jer su im ovi zauzeli plac za gradnju hrama svojom džamijom Al Aksa.

    Zato im treba verovati kao izvorima informacija. Niko bolje od njih ne zna kako je hrišćanska crkva nastala.

    Stoga je ova knjiga odličan primer kako manipulacije nastaju i kako se nastavljaju stalnom promenom na istoj osnovi.

 

 

Igre s rečima u Bibliji

Značenje "pokajanja" u Novom Zavetu

Reč koja se kroz celi Novi zavet prevodi kao 'pokajanje' na grčkom jeziku je 'metanoia', što označava preobražaj svesti. Grčki član 'meta' nalazi se u nekim rečima koje se koriste prilično uobičajeno, npr. metafora, metafizika, metamorfoza. Uzmimo metaforu; ona znači preneseno značenje. Govoriti metaforički znači govoriti mimo doslovnih reči, prelaziti preko ili iznad, i tako preneti značenje onoga što je rečeno onkraj izgovorenih reči. Metafizika se odnosi na proučavanje onoga što je izvan isključivo vidljive fizičke nauke, na primer, proučavanje prirode Bića, ili teorije znanja, ili činjenica svesti. Metamorfoza se koristi za opis transformacije oblika u životu insekata, transformaciju iz gusenice u leptira - prelaz ili transformaciju jedne strukture u potpuno novu strukturu, u nešto onostrano. Prema tome, član 'meta' ukazuje na prelaz, ili transformaciju, ili onostranost.

Drugi deo reči koja se prevodi kao pokajanje - noia - izvedena je od grčke reči 'nous', što znači um/svest. Reč metanoia u njenom suštinskom značenju označava transformaciju svesti, transcendenciju uma (potpuno isto kao učenje Bude i Patanjđalija u Joga sutrama).
(Rano gnostičko hrišćanstvo je) učilo da je radikalna, trajna transformacija moguća, a Metanoia je tehnički opis toga. Ali čovek ne može trajno dosegnuti svoju višu razinu sve dok u sebi ne izgradi poveznicu s idejama koje ga postupno mogu uzdići iznad trenutno postojeće razine. Ideja o samorazvoju Čoveka, ideja Metanoje ili transformacije svesti i ideja o Kraljevstvu Nebeskom jesu povezane i srodne ideje... Hristovo učenje je učenje o mogućoj individualnoj evoluciji u čoveku... Svako na ovoj planeti sposoban je za određeni unutarnji rast i individualni razvoj, i to je istinsko značenje i najdublji smisao Hristovog učenja, a počinje Metanojom.

(Rebecca Nottingham: Četvrti put i ezoterijsko kršćanstvo)

Međutim, u hrišćanskoj crkvi je ideja transcendencije uma, metanoie, uništena izvrtanjem u potpuno suprotno učenje o "pokajanju" koje raspaljuje ideju večite grešnosti čovekove kojom čovek u sebi raspaljuje negativne emocije. Zapravo, tom sugestijom se čovek podstiče da bude grešan.

 

Poreklo reči Crkva

U Novom zavetu se spominje reč "crkva" na više mesta (Matej 16:18; 21.20; 21.23; 26.61; 27.40; Marko 11.11; 11.15) Ta reč crkva je prevedena sa grčkog izraza ekklesia, kako stoji u grčkom originalu Novog zaveta, koji se sastoji od složenica ek - iz i kaleo - saziv. Stoga je doslovan prevod saziv ili zbor. Ta reč uopšte ne predstavlja građevinu niti versku ustanovu. Zašto su je onda koristil u Novom zavetu? Prepisali su je iz Starog zaveta (Septaginta) gde ekklesia stoji umesto hebrejske reči kahal koja znači običan zbor, sabor ili skupština, tako je prevedena i na srpskom jeziku (2. knj. Mojsijeva, gl.12:6; 5. knj. Mojsijeva, gl. 18:16). Ali i tu se jasno govori o sazvanom skupu. Odakle se onda pojavila reč crkva? Iz samih crkvenih krugova se može saznati da naziv crkva vodi poreklo od grčke reči kuriakon ili kyriakon, iako ta reč nema nikave etimološke veze sa rečju crkva, označava građevinu, dom gospodara, a ne zbor ili skup ljudi kao ekklesia ili kahal. Takođe ta reč kyriakon se ne pojavljuje nigde u Bibliji.

Pravo poreklo reči crkva nalazi se u reči circe. U enciklopedijama mitologije možemo naći da je Circe bila ćerka Heliosa, boga Sunca. Radi se o solarnom mitu. Ta boginja i čarobnica Circa koristila je vino i droge da ljude začara i pretvara ih u svinje i druge životinje. Od njenog imena vodi poreklo naziva za crkvu i u drugim evropskim jezicima: engl. church, nem. hirche, hol. herk, rus. CerkovЬ (Otkrovenje, 17, 1-5).

Tako je od ranohrišćanskih gnostičkih zajednica ekklesia, koje su se spontano okupljale i koje su bile protiv zatvaranja Božanskog prisustva u određene građevine (Dela apostolska 7.48-49; 17.24), jer su bili protiv svakog idolopoklonstva, nastala crkvena teokratska institucija koja Boga smešta isključivo u svoje građevine i svoj posed - dok u svom nazivu uopšte ne skriva svoju obmanjivačku ulogu niti u svojoj praksi potpuno idolopoklonstvo.

 

Apokalipsa ili dolazak Hrista "na kraju sveta"

Prevod reči Aeon, ili Eon koja stoji u originalnim tekstovima, i koji se odnosi na astrološku eru vladavine jednog ciklusa, namerno je iskrivljen netačnim prevodom kao da se radi o kraju sveta ili vremena uopšte. Tako su podstaknute sve psihotične nebuloze hrišćanskih fanatika i njihovo iščekivanje Armagedona, "kraja sveta" kada će "opet doći Isus" i pobiti sve nevernike.

 

 

(19.10.2014)

Satana ili đavo u Bibliji

Biblija govori o rasi reptila, Seraphimima, a o njima možemo čitati u Knjizi proroka Isaije. Neki ih prikazuju kao vatrena bića, ali ispravno shavatanje je reptili.
Sam Satana smatra se za serafima, što znači "krilata zmija" ili "vatrena zmija", ali ipak reč "serafim" sadrži reč "ser", što znači "zmija", i "rafim", što znači "div".

Oduvek je postojalo znanje o reptilima u celom svetu potpuno identično. Religijski tekstovi govore o reptilskim bićima, čije je postojanje neumoljivo povezano sa zemljom i čovečanstvom. Napre u biblijskoj priči o Adamu i Evi. U toj priči Bog je prvo kaznio zmiju tako da će od tada morati da puzi po zemlji. Prema drevnim apokrifnim zapisima koji nisu ušli u Bibliju ali dobro ih poznanje svaki rabin, ta zmija iz Postanja bila je potpuni humanoid po svom karakteru. Ta zmija, "nachash", bila je, prema učenju rabina, samo jedna od rase reptilskih bića, koja su služila Boga. Bili su humanoidnog izgleda, što znači da su hodali uspravno ali su, prema mnogim drevnim opisima, imali zmijske glave. Biblijskim "kažnjavanjem" zmije da od tada mora da puzi po zemlji zapravo se govori da je prava reptilska rasa skrivena od ljudi i da je sve pretvoreno u mit po kome je krivica bačena na životinju zmiju. Reč "Vatikan" znači "Božanska zmija" što nam jasno govori da je satanin posao nastavljen preko hrišćanske crkve.

Međutim, taj posao je u sveopštem planu božijem da se na zemlji sprovede proces materijalizacije. Same duše su božanskog porekla i nemaju materijalnih interesa, zapravo njihovi interesi su suprotni od materijalizacije. Zato je potrebna negativna sila i prinuda da ljudi sa ljudskim dušama na zemlji ovladaju materijom i svim materijalnim procesima, što se od nedavno naziva "naukom". Taj proces materijalizacije je po svojoj prirodi negativan za ljude sa ljudskom dušom, ali je ipak božanski plan da se on sprovede na Zemlji zato što kada ljudi sa ljudskom dušom jednom ovladaju materijom, onda će sva božanska priroda (koja se sprovodi kroz ljudske duše) biti sjedinjena sa svojom suprotnošću, materijom. Tada će Božansko biti potpuno ostvareno u celom postojanju, na ovom svetu. Kroz čoveka. Tada će "doći carstvo nebersko da bude kako na nebu tako i na zemlji". Kroz čoveka.

*******************************************

NARAVOUČENIJE

Videli smo da su oni koji vladaju nad ljudima preuzeli drevna učenja i mudrost o ljudskoj duši, njenom spasenju i vaskrsenju, prepravili ih u Bibliju i napravili sami hrišćansku crkvu - da tako nešto ne bi uradili sami pravi hrišćani Gnostici, mada oni nikada nisu ni pokazivali težnju ka tome da institucionalizuju svoj pokret u crkvu i državnu vlast, ali su se sve više širili i imali istinski duhovni autoritet u narodu.

Videli smo da su mnoge poruke iz njihovog izvornog učenja ostale i u prepravljenoj Bibliji kakvu danas imamo, kao reči Isusove, koje sadrže najvišu Božansku mudrost, kakvu sigurno nisu mogli da smisle tirani iz Rima koji su sastavljali Bibliju. To je moralo da bude učinjeno iz više razloga. Jedan je taj da bi se neka istina izopačila, mora da sadrži bar malo od svog pravog sadržaja i značenja. Drugi je taj da su pravila igre takva da se ljudima ne zatvara u potpunosti put do istine, već da se ostavi dovoljno tragova, da oni koji su dovoljno zreli i svesni mogu da je slede, a onima koji su nesvesni i podložni ropskom mentalitetu žrtve, da se ispuni ta sklonost kroz onaj modifikovani, egzoterični deo Biblije i ritualnom magijom koju sprovodi crkva.

Zašto onda danas ti isti vladari ruše svoju crkvu New Age religijama i mit o Isusu putem knjiga kao što je "Plan Hrist", i otkrivaju sve ovo o čemu pišemo?

Zato da bi vas uveli u iskušenje višeg reda: da zajedno sa odbacivanjem prevare i manipulacije judeo-hrišćanstva odbacite i samu istinu o ljudskoj duši i putu njenog vaskrsenja koja se u njoj sadrži, istine koje je istorijska osoba danas poznata kao Isus Hristos prenela ljudima.

Sve judeo-hrišćanske religije su stvorene da propadnu, da dođu do ekstrema i besmisla, zatim da, kada za to sazri vreme, u globalnom informatičkom selu u kakvom danas živimo, u vreme globalizacije, da bi zavladali celim svetom, oni razotkriju svoje prevare, sav vavilonski simbolizam, satanističku simboliku religija, koje su sami stvorili da biste vi "osvešćeni" i "probuđeni" u New Age matriksu odbacili i sva prava učenja o duši i spasenju koja su nam davno data. Sve će lepo da se razotkrije kao simbolizam i svima će biti lakše, neće morati da slede ta stara, stroga i dosadna verovanja kakva je crkva nametala. Moći će konačno da budu "slobodni" u svoj svojoj razuzdanosti.

Zato se sav New Age pokret u svom temelju zasniva na rušenju svih tradicionalnih religija i na razuzdanim i pervertovanim "slobodama" svih vrsta - da bi se poništilo i ono malo istine o duši koje religije sadrže.

 

*******************************************

 

 

 

 

STARI ZAVET

 

    Arheološki dokazi najbolje pokazuju svu veličinu prevare oko Starog zaveta i cele istorije Izraela. Naime, verovatno da u svetu nema bezočnijeg o očiglednijeg falsifikovanja istrorije i arheoloških nalaza od onih u Izraelu. Bukvalno sve što se tu nalazi pripisuje se Izraelcima i njihovim vladarima, ponajviše Irodu. Čak i ono za što je lako utvrditi da je starije od 10.000 godina od vremena u kome je Irod živeo, kao što su temelji hrama u Jerusalimu. Oni sadrže granitne blokove od tri stotine tona koje je i danas nemoguće izraditi, transportovati i postaviti sa takvom milimetarskom preciznošću - a čija izrada je identična drevnim megalitima u Libanu, Malti, Egiptu i Latinskoj Americi, čija starost je utvrđena na preko 10.000 godina. Sve se to u Izraelu pripisuje "genijalnom umeću vrednih jevrejskih radnika" - iako ono što bez sumnje jesu njihove građevine, pokazuju neuporedivo manje umeća.

    Nova arheološka iskopavanja pokazuju sjajni Davidov grad kao varošicu od dve hiljade stanovnika. Toliko čuveni kraljevi David i Solomon su bili vladari koji su kontrolisali “beznačajne delove rubnih područja”. Nije bilo nikakvog egzodusa judejskih plemena iz Egipta, tog neverovatnog Mojsijevog poduhvata. Ali bilo je toliko paganskih svetilišta i pozlaćenih idola da naučnici smatraju da smo stigli do “novog pogleda na poreklo monoteističkih religija”. Otvara se i pitanje: kad je pisan Stari zavet - hiljadu ili tek trista godina pre Hrista? I ko je pisao tako nepreciznu knjigu? Zašto se činjenicama barata tako olako? NIN-ov feljton je izuzetan istraživački napor “Špiglovog” novinara Matijasa Šulca. Ovo uzbudljivo štivo sa nemačkog prevela je Danka Stojaković. Knjiga je prepuna napetih pripovesti, od kojih se neke bave silovanjem i bratoubilaštvom. Tu se ljudi pretvaraju u stubove soli, prodaju svoje primogeniturno pravo za varivo od sočiva, ili ih, poput Hioba, prekrivaju čirevi. Tu nastupa više od 20 proroka. Pesma nad pesmama nudi nam čistu ljubavnu poeziju. Knjiga propovednikova nalik je filozofskoj raspravi.
       A i glavni lik deluje nekoherentno. Čas se zove Jahve, čas El ili Elohim. Povremeno se Bog pojavljuje u vidu oblaka, a onda se opet prerušava u vatreni stub i pokazuje Mojsiju put.
       Ko je sačinio ovo mamutsko delo? Najstariji do sad pronađeni svici, koji sadrže tekstove biblijskih proroka, potiču iz Kumrana na Mrtvom moru. Neki od pronađenih ostataka dešifrovani su uz pomoć izotopa ugljenika: najstariji su nastali oko 240. godine pre Hrista.
       Nauka smatra da poreklo Biblije i njenih proroka seže mnogo dalje u prošlost. Svici iz Kumrana su samo prepisi prepisa. U Bibliji se pominje na desetine mesta i ličnosti. Iz svih tih marginalnih podataka istraživači su rekonstruisali hronologiju koja je konzervativnom bloku naučnika do danas služila kao smernica. Prema toj hronologiji, praoci su živeli oko 1800. godine pre Hrista. Oko 1250. godine pre Hrista narod Izraela napustio je Egipat.
       Ova predistorija Izraela iz, kako se smatralo, bronzanog doba obrađuje se u 1. knjizi Mojsijevoj. Sve počinje sa Avramom, pastirom, poreklom iz Ura (današnji Irak). Po zapovesti Božjoj, Avram iz Ura kreće za Kanaan.
       “S tobom će sva plemena na zemlji steći blagoslov”, objavljuje Svevišnji. Avram daje sve od sebe i kod Betela i Sihema podiže oltare. Posle jednog kratkog putovanja u carstvo na Nilu vraća se sa bogatim darovima u Palestinu, gde umire u 175. godini, “umoran od života”.
       Njegov sin Isak, nomad kao i otac, rađa Jakova, čijih dvanaest sinova čine plemena Izraela. Najtaštijeg od njih, Josifa, rodbina je namamila u klopku, odvela karavanom za Egipat i tamo prodala.
       1. knjiga Mojsijeva dirljivo pripoveda kako se taj izgnanik uzdigao od tumača snova do ministra. Ubrzo posle toga u Kanaanu je zavladala glad. Braća dolaze u Egipat da mole za pomoć. Josif, čiji su ambari puni, likuje.
       No, nedugo potom sreća mu okreće leđa. Na vlast dolazi novi faraon i prisiljava Jevreje “da za njega rade u polju”. Osim toga, moraju da vuku cigle u Ramzesu: to je naziv za Ramzesov grad - metropolu u delti Nila, čija je izgradnja započela oko 1270. godine pre Hrista.
       Breme sužanjstva postaje nepodnošljivo. Kao i mnogo puta posle toga, autori Biblije koriste sva sredstva da mračnim bojama oslikaju bedu Božje dece. Ali, tu je Mojsije.
       Hebrejsko nahoče, odraslo na dvoru faraona, postaće oruđe Boga. Taj borac za religiju pešice će izvući svoj narod iz “ropstva” na Nilu. Tu se porodična drama pretvara u istorijski masovni spektakl. Počinje vreme znamenja i čuda.
       Sa Mojsijem u bekstvo kreće “600 000 ljudi”. Jahve deli Crveno more - i oslobađa put za Sinaj. A tamo Bog lično prstom ispisuje u kamenu Deset zapovesti, koje njegov sluga pohranjuje u zavetni kovčeg, “najsvetiji nacionalni simbol” Jevreja (Finkelštajn). Tek što su stigli do Sinaja, prinuđen je da gleda kako njegov narod obigrava oko Zlatnog teleta.
       To je okončano vojničkom naredbom. Pod Jošuom, Mojsijevim naslednikom, počinje vojničko napredovanje. Jerihon pada praćen zvukom ratničkih truba. (I danas se pad Jerihona spominje samo po čudu da su njegove zidine urušene trubama, tj. zvucima. Uopšte se ne spominje da su tada pobijeni bukvalno svi stanovnici zajedno sa domaćim životinjama. To je najstariji i najdetaljniji opis genocida u istoriji. I sva druga osvajanja Jevreja su bila isključivo genocidna. Stari Zavet je dokaz da su Jevreji prvi u svetu sistematski koristili genocid kao politiku.) I Bog stalno pruža podršku. Čas pušta “kišu grada”, u Gibeonu čak zadržava Sunce ne bi li Jevreji pri dnevnom svetlu ubili i poslednjeg neprijatelja.
       Kakva storija o nastanku! Neprijateljska zemlja je sravnjena, u tesnoj saradnji sa voljom Svevišnjeg koji garantuje ispunjenje zahteva za teritorije. Sve to dešava se u dubini prošlosti, u vremenu koje bi moglo da se nazove legendarnim i “bronzanim”.
       I arheolozi su se orijentisali u skladu sa tom famom. Kad su u blizini Jerihona pronašli nasilno srušene zidine, odmah su za krivce proglašavane trube. Svaka polomljena cigla tumačena je kao oštećenje nastalo u manevrima tokom Jošuinog blickriga.
       Tek u novije vreme ovakvo iščitavanje Biblije potiskuje se u drugi plan. Avram neprestano jaše na kamilama. Kako mu je to polazilo za rukom? Te životinje su počele da se koriste za nošenje tereta tek 1000. godina posle tog doba.
       Uskoro se posumnjalo i da je Mojsije samo jedna izmišljena figura. Autor sinajske pripovesti živeo je oko 950. godine pre Hrista, i to kao dvorski pisar na dvoru kralja Davida, bar tako se verovalo. Ali, zašto onda Jevreji - kaže 1. knjiga Mojsijeva, 42 - plaćaju žito metalnim novcem? Najstariji kovani novac potiče iz Male Azije, a prvi put je izrađen tek u 7. veku pre Hrista.
       Nema sumnje: Pentateuh, pet knjiga Mojsijevih, koje religiozni Jevreji slave kao Toru i smatraju je naročito svetom, nije primarni izvor iz bronzanog doba. Pismeni “falsifikatori” (Kraus) samo su joj podarili veštačku patinu.
       Pre svega, Knjiga o Jošui u potpunosti izvrće realnu istoriju. Tu vojskovođa munjevito, u svom brzinskom ratu, preleće preko Jordana i, dok ga podstiče ljutiti Bog, istrebljuje starosedeoce i njihovo mnogoboštvo.
       Nova arheološka iskopavanja, koja vrši Institut za antiku u Izraelu, pokazuju razmere obmane. “Naseljavanje Kanaana se u stvarnosti odvijalo mirno i postepeno”, objašnjava Finkelštajn.
       Činjenica je da su oko 1200. godine pre Hrista semitska plemena krenula iz pustinje i odatle naselila brdovito područje zapadnog Jordana. Bili su to ljudi koji su spavali na drvenim strunjačama i nisu jeli svinjsko meso. U njihovim kućama bilo je mesta za četiri do pet osoba.
       # Sever regiona sve do jezera Genezareta nudio je novonaseljenom stanovništvu mnogo pogodnosti. Među blagim brežuljcima uzgajali su vinovu lozu i masline.
       # Nešto južnije, između Jerusalima i Hebrona, priroda je bila škrtija. U krševitim jarugama rasla je trnovita šikara, a vode je bilo veoma malo.
       U brdima oko Kanaana živelo je, oko 1000. godine pre Hrista, tek oko 50 000 ljudi. Jug je bio naročito negostoljubiv i izuzetno retko naseljen.
       Osim toga, uvek je bilo nesuglasica sa susedima. Edimiti i Moabiti živeli su u blizini. Prema obali, u plodnoj priobalnoj niziji, raširili su se po ogromnim gradovima Filistri - verovatno poreklom sa Krita. Još severnije živeli su Feničani, vešti pomorski trgovci, koji su imali rituale sa žrtvovanjem dece.
       Naograničeni vladar u zemlji bio je, međutim, faraon. On je eksploatisao rudnike bakra. Oko 1250. godine pre Hrista Ramzes II je izgradio lanac utvrđenja i pristaništa po celoj zemlji, “put Horusa” - put kojim su prolazile vojske sa Nila.
       Teško može i da se zamisli da je Mojsije, čovek koji je spavao u šatoru, mogao da povede rat u takvom, izuzetno dobro naoružanom, zatvorenom obruču koji je pripadao faraonu. Doduše, 1207. godine pre Hrista faraon Merenptah pominje neko izraelsko pleme u jednom zapisu. Međutim, taj tekst se odnosi na kaznenu ekspediciju kralja sa Nila i glasi kratko i jasno: “Tvog semena, Izraelu, nema više.”
       Gospodar piramida uzimao je priloge od građana. Onaj ko je želeo da izbegne prisilni rad, bežao je u planine. Uskoro su tamo živeli begunci i izgnanici. Mnogi stručnjaci pojam Hebreja izvode iz “hapiru” - što znači otprilike nešto kao “lutalica”.
       A Biblija tvrdi da su baš u tom siromašnom, škrtom svetu oko Kanaana nastajala blistava kraljevstva. Tamo gde su u stvarnosti živeli pastiri u vunenim ogrtačima, navodno se prostiralo sjajno i prebogato Davidovo carstvo. Biblija preteruje još i više kad je reč o njegovom nasledniku Solomonu. U haremu ovog vladara živi 700 zakonitih žena. Pored njih, ima ih još 300 na vanbračnoj osnovi. Njegova palata je ogromna i prekrivena mekanim tepisima. Tu se vrškom pun pehar izliva: po Bibliji, Solomon je “po bogatstvu prevazilazio sve kraljeve na zemlji”.
       Vladar preteruje i na kulturnopolitičkom planu. Mojsije, kao pustinjski nomad, prinosio je žrtve Bogu u “šatoru otkrovenja”. Solomon Bogu podiže kuću od kamena. Ona je “sva prekrivena zlatom”, a iznutra obložena libanskom kedrovinom. Na najsvetijem mestu nalazi se zavetni kovčeg.
       Svi pokušaji da se postojanje ovog svetilišta potvrdi arheološki, ostali su bezuspešni. “Nemamo čak ni temelje hrama”, priznaje naučnik Bledhorn.
       Nema sumnje da je Stari zavet pun fikcije. On kolibe pretvara u palate. Zauzimanje zemlje u Kanaanu je nonsens. Neizvesno je i da li je Mojsije postojao. Za švajcarskog stručnjaka za proučavanje Starog zaveta, Otmara Kela (Keel), priča o Solomonu nije ništa drugo do “idealizovano doba” bez istorijske pozadine.
       Ko je tu posegnuo za točkom istorije? S kojim ciljem? I - što je naročito važno - koliko je dugo u pogonu bila biblijska propagandna mašinerija?
       Do odgovora na ova pitanja teško je doći. Autori Svetog pisma pristupili su svom poslu veoma spretno. Što su naučnici više proučavali Toru, to su na više zamki nailazili.
       Samo na knjigama Mojsijevim radila su najmanje četiri autora. Jedan od njih bio je “jahvist” i ime Božje uvek je ispisivao pomoću tetragrama JHVH (“Ja sam onaj koji jesam”), a verovatno je poticao iz Jerusalima. Drugi pripovedač (“elohist”) verovatno je živeo na severu zemlje. On Boga naziva Elohim ili El.
       Problem je u tome što Sveto pismo ne sadrži samo fikciju i fantaziju. Neki delovi Biblije gotovo da podsećaju na leksikon stvarne istorije.
       Čvrste činjenice nude nam, na primer, “Knjige kraljeva”: one izveštavaju o periodu od oko 1000. do 587. godine pre Hrista, kada se raspalo nebulozno Solomonovo carstvo, a na njegovom mestu su se formirale dve države - Izrael i Judeja.
       Autori do u detalje izveštavaju o iskopavanjima kanala, poreskim dekretima i ratovima u ovim državama-bliznakinjama. Nabrojana su ukupno 42 kralja, uz navođenje njihovih perioda vladavine.
       Da li su za to možda korišćene stare hronike i liste vladara? Naučnici su upravo s tim ciljem pretražili mesopotamske arhive klinastog pisma. I zaista: tu se poimenice pojavljuje ukupno pet biblijskih prakraljeva.
       Najvažniji dokaz naučnici su otkrili 1993. godine u “Tel Danu”, u jednom naselju na brežuljku u severnom Izraelu. To je zapis u kojem se pominje “kuća Davidova”. Praotac je, dakle, verovatno stvarno postojao - makar i kao “dvanaesti knez minijaturnog grada-države” (Finkelštajn).
       U svetlu novih nalaza iz pustinje Negev i Samarije slika mračnog “doba kraljeva” postaje jasnija. Oko 950. godine pre Hrista Egipat je izgubio kontrolu nad svojim vazalima. U vakuumu, koji je na taj način nastao, poglavice hebrejskih plemena su iskoristile priliku da se prošire:
       # Prvo se na severu formirala pradržava Izrael. Godine 884. pre Hrista na presto se popeo, kako kažu zapisi, izvesni kralj Omri. Zemlja je imala manje od 100 hiljada stanovnika.
       # Judeja, južni sused u oblasti Jerusalima, bila je siromašnija. Usled škrtosti tla tamo je u stalnim naseobinama živelo manje od 10 000 ljudi.
       Arheolozi su uz pomoć ašova i minijaturnih bagera obelodanili svu skromnost ovih praćelija hebrejskih država. U Samariji su pronašli nekoliko priznanica za vino, a u Aradu jedva čitljiva pisma od gline. I inače, pastiri i seljaci koji su uzgajali masline gotovo da i nisu posezali za perom.
       Uskoro je i s tim bilo gotovo. U 9. i 8. veku na obalama reke Tigris izrastao je kolos od države, koja je neskriveno težila da zavlada svetom: Asirsko carstvo.
       Ta je zemlja žudela da pod svoju kontrolu stavi trgovinu karavanima. Tamjan i začini dovodili su trgovce iz Jemena u Gazu. Onaj ko je kontrolisao krajnje odredište, imao je priliku da ostvari veliku dobit.
       Godine 732. pre Hrista kralj Tiglatpileser II započeo je napad. Njegova vojska je munjevito prošla sve do Sredozemlja i podjarmila ogromne oblasti zemlje. Pala je patuljasta država Izrael. Kao provincija Samarija priključena je Asirskom carstvu. U početku je jedino siromašna Judeja ostala pošteđena.
       Arheolog iz Gisena, Folkmar Fric (Fritz), uspeo je da pokaže koliko brutalno su nastupili osvajači. Taj naučnik vrši iskopavanja u Kinaretu na jezeru Genezaret. Selo od 500 stanovnika sravnjeno je kišom “gvozdenih strela”, kaže on. “Onda su vojnici gvožđima porušili kuće”.
       U politiku osvajača spadale su i deportacije. Prinudno je 13 500 Izraelićana moralo da napusti zavičaj. Jedan reljef, otkriven u Ninivi, prikazuje kako Jevreji, pogrbljeni i sa džakovima na leđima, marširaju u nepoznato. Među njima mogu da se vide i ljudi nabijeni na kolac.
       Ali i manja bratska država Judeja bila je u opasnosti. Reka ljudi koja je bežala od rata izlila se u Jerusalim. Broj stanovnika narastao je sa 2 000 na oko 15 000 - a bili su bez ikakve zaštite izloženi ćudima do zuba naoružanog suseda.
       U takvom osećaju ugroženosti, smatraju umereni kritičari Biblije okupljeni oko Finkelštajna, odigralo se čudo: rađanje vere u jednog boga (“monoteizam”).

 

        Ako je verovati proroku Samuilu, biblijski kralj David je svoju biografiju započeo kao pastir. Bio je plavokos, “lepog stasa” i divno je svirao harfu. Kao mlad junak ubio je praćkom divovskog Filistra Golijata. Posle toga, navodno oko 997. godine pre Hrista, poveo je vojsku na Jerusalim.
       Stari zavet posvećuje strane i strane slavljenju ovog čoveka kao božjeg izabranika i pomazanika. Četrdeset godina je osnivač jevrejske nacije sedeo na prestolu pre nego što je izbrisan kao vladar carstva koje se prostiralo od Eufrata do Sredozemlja.
       Međutim, gde su tragovi te blistave zemlje? Svako ko se ovih dana nađe u šetnji istočnim delom Jerusalima naići će na područje iskopina, nazvano “Davidov grad”. Na ulazu stoje vojnici sa mašinkama na gotovs. Oni čuvaju to malo ruševina.
       “Gledajte!” Hansvulf Bledhorn (Bloedhorn) sa Evangelističkog instituta za istoriju Svete zemlje pokazuje na srušenu kuću. Velika je 16 kvadratnih metara i nije imala ni kuhinju ni prozore. Kuvalo se napolju. Pored se nalazi kamena ploča sa rupom. “To je bio toalet”, objašnjava istraživač.
       Da li je to Davidov sjaj i uzvišenost? Prema 1. Knjizi kraljeva, poglavlje 10, u glavnom gradu je bilo “srebra koliko i kamenja”.
       O tome nema ni govora. Pod ašovima arheologa Jerusalim iz bronzanog doba smanjio se na veličinu sela. Bilo je to mesto sa manje od 2 000 stanovnika. Berlinski egiptolog Rolf Kraus (Krauss) pominje “provincijsku varošicu”.
       Takvi nalazi nisu usamljeni. Savremeni stručnjaci koji se bave proučavanjem Biblije već duže vreme pretresaju Stari zavet. Ono što se posle toga pojavljuje jeste fantastična slika sačinjena od legendi.
       Istraživači dolaze sa svih strana. Stručnjaci za polen prelaze preko oblasti u Judeji i Samariji koje se nalaze pod vojnom okupacijom. Orijentalisti dešifruju table ispisane klinastim pismom. I u starim tekstovima sa Nila štošta ukazuje na pravu istoriju Hebreja.
       Naročito je nesigurna i nepouzdana istorijska osnova Biblije. Najnoviji udarac zadao je nedavno Izrael Finkelštajn (Finkelstein), glavni arheolog sa Univerziteta u Tel Avivu. Njegova knjiga “Bez jerihonskih truba” potvrđuje da su neistiniti centralni tekstovi Biblije:
       # Nikada nije bilo nikakvog egzodusa judejskih plemena iz Egipta.
       # Kanaan nije, kako je to opisano kod Jušue, silom osvojen.
       # Pracarstva Davidova i Solomonova su varka. Ovi izraelski kraljevi vladali su samo “beznačajnim delovima rubnih područja” (Finkelštajn).
       Bajka i monumentalna kamuflaža - baš tako se u novije vreme prikazuje reč Božja. Tamo gde su istraživači naslućivali istorijske činjenice, otkrili su samo političku propagandu. “Nalazimo se pred prekretnicom”, priznaje Dirk Kinet, koji predaje biblijske jezike na Univerzitetu u Augsburgu.
       Naime, i razvoj monoteizma odvijao se potpuno drugačije nego što nas je ubeđivalo Sveto pismo. Tamo se Bog javlja u odori večnosti. On se nalazi izvan vremena - biće koje nikad nije rođeno i koje nikada neće umreti.
       Još praotac Avram prinosi (navodno oko 1800. godine pre Hrista) žrtve ovom svemogućem biću. “Bog je jedan”, ispoveda i Mojsije pošto mu se Bog prikazao u vidu plamtećeg žbuna.
       Konzervativni stručnjaci za proučavanje Biblije voleli su da narod Izraela proglašavaju izabranim i posebnim narodom. Međutim, arheolozi sada sve stavljaju na svoje mesto: I Bog je počeo gotovo ni od čega.
       U početku, Jahve je bio samo prirodno božanstvo, objašnjava augsburški stručnjak Kinet: “On je bio garancija plodnosti, čija je seksualna strana tek naknadno postepeno potiskivana.”
       Idoli od gline i metala otkriveni su u Svetoj zemlji, ali i male glinene figure sa jedrim grudima i stražnjicama. Rođenje Boga iz krila mnogoboštva - to je okvir u kojem se kreću najnovija saznanja:
       - U Jerusalimu je cvetala prostitucija po hramovima;

       - Još oko 100. godine pre Hrista seljaci iz okoline upražnjavali su paganske rituale.
       - Bog je u početku imao nagu pratilju;
    

        Još 1967. godine je istoričar Rafael Patai objavio prva saznanja o tome da su stari Izraelićani uz boga Jahvea obožavali i njegovu suprugu Ašeru. Ta teorija je sada dobila novi život zahvaljujući istraživanju Frančeske Stavrakopolu (diplomirani oksfordski teolog, a sada profesor na Odseku za teologiju i religiju na Univerzitetu u engledskom gradu Ekseteru).

        - Možda ga znate kao Jahvea, Alaha ili Boga. A Jevreji, muslimani i hrišćani se slažu u jednoj stvari: on je jedan, jedinstven, usamljena figura, jedini kreator svega... Ili bismo mi samo voleli da je tako. Nakon godina istraživanja istorije i religije Izraela došla sam do živopisnog i, možda, za mnoge neprijatnog zaključka da je Bog imao suprugu - piše Frančeska Stavrakopolu.

        Stavrakopolu zasniva svoju tvrdnju na starim tekstovima, figurinama i amajlijama iskopanim uglavnom u antičkom Ugaritu, koji se nalazi na teritoriji današnje Sirije. Svi ti artefakti pokazuju da je Ašera bila moćna boginja plodnosti. Njena veza sa Bogom, Jahveom, iako je cenzura to skrivala, nazire se i u Bibliji i zapisima iz 8. veka pre nove ere nađenim na grnčariji u Sinajskoj pustinji na mestu zvanom Kuntillet Ajrud.

        - Natpis je zapravo vapaj za blagoslovom, upućen "Jahveu i njegovoj Ašeri". To je dokaz da su Jahve i Ašera bili božanski par. Takođe je važno znati da se u Bibliji, u Knjizi kraljeva, pominje da je Ašera bila obožavana u Jahveovom hramu u Jerusalimu. Tu piše da je statua Ašere stajala u hramu i da su joj žene pravile ritualnu odeću. Dokazi se više ne mogu ignorisati."

     Cenzura u Bibliji

        Postojanje tekstova koji spominju "božanski par" potvrdio je i J. Edward Wright, predsednik Centra za judaističke studije iz Arizone i Albrightovog Instituta za arheološka istraživanja. "Uprkos pokušajima cenzure, Ašeru nisu uspeli u potpunosti 'isterati' iz Biblije, gde je najverojatnije smetala muškim urednicima koji su skupljali i prevodili tekstove koji zajedno čine Stari zavet. Analizom tih tekstova, arheoloških dokaza, ali i tekstova naroda koji su graničili sa starim Izraelom, moguće je rekonstuisati ulogu Ašere u religijama Južnog Levanta." Ašera je mnogima poznatija pod svojim drugim imenima - Astarta (Grci), Ištar (Asirci i Babilonci) i Inanna (Sumerani). U islamu je ova boginja Meseca postala Alah. Svim tim narodima Ašera je predstavljala vrlo važno božanstvo, moćno, ali i negujuće i obnavljajuće, tvrdi Wright. "Mnogi prevodioci na engleski 'Ašera' često prevode kao 'Sveto Drvo', što je verovatno, inspirisano idejom o jednom i samo jednom biblijskom Bogu, samo još jedan pokušaj skrivanja njenog postojanja i uloge koju je imala", dopunio je. Drevni Izraeliti bili su politeisti. S teorijom o sveobuhvatnoj cenzuri slaže se i Aaron Brody, direktor muzeja Bade i vanredni profesor na Pacific School of Religion, odelenja za Bibliju i arheologiju. "Na Ašeru se u nekim tekstovima referiraju kao na 'drvo', koje je posečeno i spaljeno pred Hramom. Spalili su je, kako se navodi, vladari skloni nametanju Jahve-a kao jedinog, muškog, boga", izjavio je Brody. "Drevni su Izraeliti bili politeisti", dodaje. "Sve do 586. pre n.e. pravih monoteista, koji su poštovali isključivo Jahvu, bilo je izrazito malo. Nakon te godine, progona u Vavilon i uništenja Hrama u Izraelu, javljaju se prve naznake strogog monoteizma pod motom 'Jedan bog za sve narode'."

 


       Pogotovo u Ugaritu, 400 km severno od Jerusalima, “mračna prošlost religije Izraela” dolazi do izražaja, kako kaže francuski arheolog Andre Kako (Caljuot). Pronađeni su ritualni tekstovi i zlatne statue. Jedan nalaz prikazuje čovečuljka sa bradom. To je mudri starac i nebeski otac El - praobličje Boga.
       Spoznaja da je Bog nastao od paganskog idola možda jeste bolna, ali se već dugo naslućivala. Stručnjaci, kao uz pomoć teleskopa, posmatraju onaj oblak u kojem se odigralo rođenje Svevišnjeg. Nauka sve jasnije uviđa metafizičke elemente od kojih je, korak po korak, stvarana njegova moć.
       Svojim donekle senzacionalnim otkrićima naučnici na svetlo razuma izvlače onu tvorevinu vere koja još stoji kao neka mračna i tajanstvena tvrđava.
       Pobožni egzegeti su još skloni da Hebrejima priznaju poseban istorijski položaj. “S punom svešću o uzvišenoj ideji” jedno semitsko pastirsko pleme “žrtvovalo je sva dobra ovog sveta, istrpelo mučenja i dalo svoje živote”, formulisao je Simon Dubnov u svojoj desetotomnoj “Svetskoj istoriji jevrejskog naroda”.
       U tim mistifikacijama je tačno da je Kanaan pustošen ratovima, gotovo kao nijedna druga oblast antičkog sveta. Čas su faraoni posezali za tom zemljom, čas su Vavilonci sprovodili masovne deportacije. Sledili su Persijanci i Grci. Na kraju su došli Rimljani i tu oblast pretvorili u koloniju (v. Hroniku patnji).
       Rimski car Vespazijan upotrebio je protiv Jerusalima sprave za rušenje zidina i bacanje kamena da bi ugušio veliki jevrejski ustanak 70. godine pre Hrista. Doveo je 20.000 legionara. Neposlušni seljaci pružili su otpor “kao Vijetkong” (Bledhorn). Povezali su svoje kuće podzemnim tunelima.
       Ništa nije pomoglo. U avgustu iste godine utvrđenje na brdu Sion je dovedeno do iscrpljenja. Legionari u pancirnim košuljama srušili su redove protivnika i osvojili brdo na čijem se vrhu uzdizao veliki hram Jahveu. Tu su podmetnuli požare.
       Istoričar Josif Flavije, svedok napada, upečatljivo pripoveda o tim zlodelima. On opisuje drvene krstove duž cesta, na kojima su visili razapeti pobunjenici. Pored tih kulisa promicali su pobednici odvlačeći blago iz hramova za Rim, a među tim blagom i sedmokraki svećnjak menoru.
       Mnogo poniženja se slilo u Bibliju, očajanje i maštanje o svemoći, nastalo iz besa, nagomilano je u njoj. Potezom pera autori Biblije pretvorili su vavilonsku kulu u ruševinu (u stvarnosti je ta građevina, visoka 90 metara i više zapravo dovršena). Kod proroka Jezekilja Bog napada faraona poput divlje zveri: “Potopiću zemlju, sve do brda, rekom tvoje krvi.”


       Ali tek sada, više od 2000 godina posle nastanka svih ovih mitova i religijskih praslika, započinje njihova trezvena prerada. Naučnici se probijaju do korena Starog zaveta - doduše, sekirom.


       Sve je jasnije da je reč Božja, “Knjiga nad knjigama”, puna obmana. Grupa falsifikatora, zvanih “deuteronomisti”, prečešljali su stvarnu istoriju; iskrivili su stvarnost, uklonili neugodne činjenice i izmislili, u maniru holivudskih scenarija, istoriju Svete zemlje.
       Ni izdaleka nije u potpunosti razjašnjeno kako se u pojedinostima odvijao taj posao. Biblijska cenzura postupala je veoma spretno. Poput inja, njena verzija prošlosti prekrila je istoriju. U principu je radila perfektno, poput Ministarstva istine Džordža Orvela.
       Jedino je sigurno mesto zločina: hram u Jerusalimu je mesto gde se na kraju slivaju svi tragovi. Na onom brdu u gradu, na kojem se danas uzdižu Aksa-džamija i Kamena katedrala, nekad se uzdizalo centralno gradsko svetilište. Bradati sveštenici u odorama, o koje su bila okačena užad, zvončići i drago kamenje, kružili su unutar zidova tog zdanja. Mahali su tamjanom i klali žrtvene životinje. U jednom od rituala kvasili su svoje ušne resice ovnovskom krvlju.
       Ko bi uzduž prošao hramom, dospeo bi na kraju do najvećeg svetilišta - “debira”. Tu su u polutami stajala dva heruvima, presvučena zlatom: krilati lavovi sa ljudskim likom, koji su čuvali Jahvin presto.
       Taj presto je bio prazan.
       To je Ništa, velika negacija - kao šifra za beskonačnost duha - kao ono što se smatra pionirskim dostignućem jevrejske teologije. Dok je ceo svet još udarao u tam-tam i klanjao se idolima, Jevreji su zabranili slikanje likova i prodrli u carstvo univerzalnog.
       Ali, da li je to uopšte tačno? Hebrejima se poriče čak i prvo delo njihovog duha. O starosti i datumu pojavljivanja Svetog pisma vodi se žestoka rasprava. U ringu su tri strane:
       - Tradicionalisti tvrde da su glavni tekstovi Biblije počeli da nastaju oko 1000. godine pre Hrista.
       - Umerena struja je pre za 600. godinu pre Hrista.
       - Minimalisti smatraju Stari zavet “delom helenizma”. U svojim bitnim delovima napisan je tek posle 330. godine pre Hrista - a, time, i posle smrti grčkih filozofa Sokrata i Platona.
       Čovek iz Hajdelberga ide korak dalje. Bernd Jerg Dibner (Diebner) govori brzo, ima retku kosu i već 30 godina predaje teologiju. Posle dugog oklevanja, Evangelistički fakultet je odlučio da tog naučnika promoviše u profesora. Ima 63 godine.
       Drvetom obloženi amfiteatar bio je dupke pun kad je netom izabrani profesor započeo svoje pristupno predavanje. Izrael je “mistična veličina”, objavio je profesor. Potom je opisao Toru kao “diplomatski dokument pun kompromisa”, koji je dorađivan i brušen sve do 50. godine posle Hrista.
       Za Dibnera, Biblija predstavlja rezultat borbe za prevlast u domenu religijskog vođstva - pravi krimić iz oblasti kulturne politike, koji je započeo visoki sveštenik iz Jerusalima tako što je izmenio istorijske činjenice i “u prošlost projektovao sopstvene snove o velesili”.
       Srećom po profesora, vatre inkvizicije odavno su ugašene. Danas ne spaljuju nikoga ko huli na Boga.
       Istovremeno se nalaže poštovanje religijskih osećanja: 3,1 milijarde Jevreja, hrišćana i muslimana oslanjaju se na reči Starog zaveta. Biblija je prevedena na 2 300 jezika i dijalekata. U Luterovoj (Luther) verziji sadrži 773 000 reči.    

 

A kako je sve počelo?

 

    (Sledeći tekst je preuzet sa drugog sajta delimično, jer se ne slažem sa celim sadržajem.)

    U Bibliji ("Poreklo") stoji da i je patrijarh Avram bio Haldejac iz Ur-a. On je dostigao velika saznanja o astrologiji i u "haldejskim veštinama". Iako se za Avrama nigde ne kaže da je bio čarobnjak (kako se to govorilo za druge Haldejce), kaže se da je "sve nadmašivao u otmenosti i mudrosti". Njegova "otmenost" u to vreme mogla je značiti samo da je bio plemenitog roda. Njegovo poreklo se tako može povezati (iz citata Eusebijusa) kako doseže do drevnih golijata, odnosno prvih gospodara sumerske civilizacije (onih koji su došli sa neba - Anunaki, reptili), što znači i do Nimroda (prvog reptilskog hibrida-vladara).
    Avram je došao u Egipat i tu podučavao egipatskog faraona astronomiji. Ista saznanja preneo je i u Grčku. Dakle, putovao je i prenosio učenje o postojanju "jednog boga".

    O vladavini Gudeje (velikog sveštenika i arhitekte iz Haldeje, Vavilon) ostalo je ipak dosta materijalnih dokaza. Za razliku od njega, iza kralja Solomona kao i njegovog oca kralja Davida nema nikakvih materijalnih dokaza da su zaista postojali. Nijedan arheološki ostatak koji bi to potvrdio ili opovrgao. Istraživanja i danas traju.

    Solomonov Grad, za koji se u Bibliji tvrdi da je postojao u Jerusalimu, veruje se da je bio okrenut prema današnjoj džamiji Al Aksa. Izraelski arheolozi su očajnicki kopali pokušavajući da nađu ostatke, ali nikakvih opipljivih dokaza - nema. Ime kralja Solomona nije uklesano ni na jednoj tabli, prepisu ili ukrasu neke vazne. Nijedan vazal koji mu je plaćao taksu nije ostavio o tome nikakav zapis. Nijedan vojnik od njegove ogromne osvajačke vojske nije ostavio ni jedan šlem, sablju ili štit sa oznakama njegove armije. O drevnom Kanaanu i drevnoj Filistini ima arheoloških tragova, ali o Solomonovom gradu - ne.

    Da li je Solomon izmišljen lik kao i njegov otac David? A Avram? Ako jesu, kome je trebala ta priča o moćnoj Solomonovoj kraljevini, njegovom zlatu, njegovim brojnim potomcima i "izabranom izraelskom narodu"? Ko je i zašto sve te lepe priče zapisao u Starom Zavetu?

 

Izmišljena priča:

Kralj Solomon na tronu (ili Sulejman po Kuranu) u svojoj raskošnoj palati sa brojnom poslugom okružen zlatnim lavovima, koji su bili tipični za vavilonske vladare. Solomon je navodno vladao od 1000 do 929 p.n.e, a doživeo je skoro 100 godina. Imao je ogromno kraljevsrtvo i moćnu vojsku, bio oženjen faraonovom ćerkom, a imao je i 700 drugih žena i nekoliko stotine konkubina. Njegovi potomci su danas Jevreji širom sveta.

 

    Reč "JEVREJ" je srpska transkripcija engleske reču JEW, a što je skraćenica od JUDE. Judeja je naziv samo jedne oblasti u drevnom Izraelu, koja je dobila naziv po plemenu JUDEJA. Svi stanovnici ove oblasti mogu se tako nazvati Judejcima, iako nisu svi Judejci bili iz plemena Judeja (bilo je tu i Levita i pripadnika drugih plemena. Pored ovog plemena u drevnom Izraelu je živelo još dvaneast plemena. Nakon smrti legendarnog Kralja Solomona Izrael se podelio na Severno kraljevstvo Izraela u kome su bila plemena (Ruben, Simeon, Dan, Naftali, Gad, Ašer, Išahar, Zebulun, Efraim i Manaši). U Južnom delu su bila plemena Benjamina i Judeja kao i delovi Levita, koji su bili raštrkani svuda. Ovaj južni deo je nazivan Judejskom kraljevinom. Šizma između Severnog i Južnog kraljevstva trajala je decenijama pa su se razvili toliko neprijateljski odnosi da su čak i ratovali među sobom. Zbog podela je nastalo i trinaesto pleme.

    Biblija kaže da je narod čitavog Izraela, očajan ovim bespoštednim ratovima i borbom za prevlašću plemenskih vođa željno iščekivao jednog moćnog gospodara (mesiju) koji bi ih spasao i ponovo ih sve ujedinio, stvorio mir i obnovio staru kraljevinu Kanaan.

    Dakle, Judeji (Židi) bili su samo jedno pleme Izraela, i pripadnici drugih plemena se nisu mogli nazivati Judejima (u transkripciji Jevrejima), ali su svi Judeji bili Izraelci.

    Razjedinjena i posvađana izraelska plemena postala su 721. godine p.n.e lak plen za moćnu asirsku vojsku koja je okupirala Severni Izrael i ogroman broj Izrailja odvela u ropstvo. Većina se nikada više nije vratila u Izrael i za njih se kaže da su to deset izgubljenih plemena Izraela.

    Kada su vavilonski vojnici 586 godine p.n.e okupirali Palestinu, razorili su Solomonov hram u Jerusalimu i odveli u ropstvo Judejce. Neki pripadnici judejskih plemena su se ipak vratili u Judeju i kasnije sazidali novi hram takozvani Drugi hram (koji je kasnije razorio Titus). Ali, njihov povratak u Judeju je, možda, baš početak jedne neverovatne priče iz koje će kasnije nastati ono što danas nazivamo - "svetskom zaverom". Tako bar otkrivaju istraživanja o istoriji Izraela nekih najuglednijih izraelskih istoričara (Helene Blavatski, Sesil Rota i drugih koje je obradila Barbara Ejho, na čiji ću se rad ("MYSTERY, BABYLON THE GREAT-CATHOLIC OR JEWISH?") najviše pozvati u ovom tekstu.

 

Kome je bio potreban Stari zavet?

    Odlazak Izraelaca u Veliki Vavilon bio je isto kao kada bi danas neko iz teške zabiti u Srbiji, iz sela gde nema ni struje ni vodovoda, otišao u Njujork. Vavilon je tada bio svetski centar raskalašnog života, bogatstva, sa ogromnim brojem astronomskih opservatorija, školama arhitekture, astrologije i alhemije, pravo stecište nauke i gnostika. Tu su Izraelci upoznali razne doktrine istočnjačkog misticizma, tajnu brojeva, slova, osnove astronomije i astrologije, veštinu gledanja u zvezde i proricanje sudbine, crnu magiju kao i veštinu trgovine i baratanja novcem. Naučili su i da pišu svete knjige posebnim alegorijskim jezikom i tako su savladali veštinu drevnih vavilonskih Pisara. Hebrejsko pismo i magična snaga slova (svako slovo je i broj i značenje, a ne samo znak) , takođe potiče iz Vavilona (H. Blavatski). Sva ova znanja oni su kasnije, kada su se vratili u Izrael, usmeno prenosili kao učenje "o skrivenoj mudrosti" koje se i danas naziva "kabala" ("qabb lâ" znači "primljena doktrina", a "hokmah nistarah" znači "skrivena mudrost").

    U Haldeji, gnostičkom centru vavilonske imperije, Izraelci su se mogli diviti arhitekturi, slikama i skulpturama lavova i ptica napravljenih kako u kamenu tako i od čistog zlata koji su bili simbol moći vavilonskih vladara.

    Tu su bili fascinirani, ne samo bogatstvom i raskoši, već i opštim razvratnim životom, ali i brojnim paganskim običajima koji su uključivali i prinošenje ljudskih žrtava.

    U knjizi "Okultna teokratija" (Occult Theocrasy ) Edit Star Miler kaže da reč "tanaim" na hebrejskom znači "učitelj zakona", a rabini (učitelji) koji su prenosili ova vavilonska učenja su postali prvi kabalisti.

    To su bili prvi hebrejski Pisari koji će kasnije napisti Stari Zavet. Jedna sekta ovih kabalista, koja je formirana još u Vavilonu, nazvana je farisejima. To se smatralo najvišim rangom među verskim učiteljima. Sekta je nakon povratka u Judeju počela kabalu da prenosi najpre usmeno, smatrajući to "velikom tajnom". Nakon nekoliko stotina godina odlučili su da svoja učenja zapišu. Tako je nastao Talmud, Sepher ha Zohar. Miler piše da postoji judejski i vavilonski talmud. Vremenom je vavilonski prevagnuo i uglavnom se on učio u sinagogama.

    Nejasno je zašto su se ovi Izraelci uopšte vratili u Palestinu, ako su već došli u poziciju da steknu sva ova znanja, a veruje se da su se mnogi, ne samo obogatili u Vavilonu, već su i zauzeli određene visoke društvene pozicije. Jevrejski istoričari smatraju da su oni želeli da predstavljaju novu aristokratiju među Judejcima, jer su postali učeni stvarima o kojima niko u Izraelu nije znao. Njihov navodni cilj bio je da podriju dotadašnju aristokratiju u Judeji koja je počivala na krvnom nasledstvu i postave se kao vrhovno sveštenstvo koje bi dalo i svog čoveka za Mesiju.

    Tako su još u Vavilonu formirali tajno bratstvo - "haburah". Termin "Vavilonsko bratstvo" pominje i Dejvid Ajk u svojim knjigama.

    Postoji i drugo verovanje jednog američkog istraživača, a to je da su u nameri da nateraju narod da se iz bogatog Vavilona posle 40 godina ropstva, vrati na ispošćenu palestinsku zemlju, članovi Vavilonskog bratstva IZMISLILI priču o slavnoj istorijskoj prošlosti Izraela i to zapisali kao istoriju i proroštvo. Tako su neuk narod iz Judeje možda predstavili kao potomke nekada moćnog izraelskog kralja Solomona koji je za sobom ostavio ogromno zlato (sakriveno negde u Palestini) i moralnu obavezu svojim potomcima da mu čuvaju kraljevstvo, kome je već pretila opasnost da bude okupirano tuđim vojskama.

    Kralj Solomon je tako opisivan kao moćni i mudri vladar oko čijeg trona su bili poređani lavovi i paunovi od čistog zlata (kao i Mojsijevo zlatno tele). Umni fariseji su tu videli odličnu priliku da postanu novi gospodari čitavog Izraela i lagodno žive prodajući narodu maglu u obliku lepih priča i verovatno kujući planove da im dovedu i proroka od krvi i mesa koji bi bio predstavljen kao krvni naslednik kralja Davida (Hrist).

    Nije li upravo čudna koincidencija da su pisari Starog Zaveta tako zapisali kako je i patrijarh Avram išao iz Vavilona, odnosno iz Ura (u Haldeji ) prema drevnom Kanaanu baš putem kojim su Hebreji ubeđivani da krenu natrag u Palestinu?

 

NEKA POREĐENJA

 

    Uzimanje Biblije kao nekog “razumnog”, “verodostojnog” a pogotovo “istorijskog” materijala u današnjim vremenima predstavlja samo jedan od dokaza nečijeg neznanja, što je opet često rezultat programiranosti nečijeg uma (“začarani krug”!?). Na primer, dovoljno je samo uporediti ove dve šeme rimskih vladara rimske imperije iz perioda IV-V veka i Izraelskih kraljeva iz Biblije koji su datirani daleko pre njih i videti da se radi o istim ličnostima koje su iz kasnijih vremenskih perioda projektovane unatrag, samo sa zamenjenim imenima.

    A. Fomenko (Fomenko: History - Fiction or Science)  prikupio je dinastičke podatke brojnih kraljevskih porodica Evrope i Azije, analizirao ih i uporedio rezultate. Rezultati su bili zapanjujući. Biografije su se podudarale kod vladara koji su živeli pre XVII veka n.e. Nakon XVII veka, nije uočena podudarnost.
    Ovo je podstaklo Fomenka i njegove kolege da iznova i iznova proveravaju metod i zaključke, ali greške nije bilo. Na primer, biografije svih kineskih careva pre 17. veka precizno se dupliraju s biografijama srednjovekovnih evropskih vladara.
    Osim dupliranja jednih te istih heroja pod različitim imenima, uočeni su i ogromni pomaci u vremenu u kojemu su se (navodno) događaji zbivali. Među najznačajnijim primerima su brojne koincidencije brojčanih karakteristika biografija egipatskih faraona i careva Svetog Rimskog carstva. Analizirajući (matematičko-statistički) napise rimskog istoričara Josephusa Flaviusa, jednog od klasika, čiji radovi opisuju solidne periode istorije i Izraela i drevnog Rima, otkrio je da s tačke gledišta matematike-statistike, sve to je jednostavno ponavljanje Starog Zaveta s mešanjem imena i geografskih područja događanja.

 

 

 

 

    Naravno, ne radi se samo o sličnoj dužini njihove vladavine, nego i o ličnim karakteristikama kao i događanjima vezanim za njih. Kad se uzme u obzir činjenica da su i ovi rimski vladari takođe fantomska refleksija dinastija koje su usledile nakon 13 veka, onda bi se cela ‘multidimenzionalnost’ lažiranja istorije (uključujući naravno i Bibliju) mogla naslutiti.

    "Čudnu" korelaciju nalazimo i između vladara Svete Rimske Imperije iz perioda 10-13 veka nove ere i judejskih kraljeva iz Biblije koji su navodno vladali u periodu od 928-587. g. pne.n.e.

 

 

Na kraju, jedino ostaje fenomen kako to da ovo “velikim poznavaocima Biblije” – NIJE poznato?!
 

I taj fenomen će nam biti razumljiv samo ako znamo mentalitiet i politiku Jevreja, jer cela Biblija je njihova.

Jevreji imaju verski praznik Dan Pomirenja, Yom Kippur, koji je njihov najveći praznik (23. septembra). Za javnost to je dan oproštaja grehova. Ali postoji i samo njihova verzija tog praznovanja. Kada, za Dan Pomirenja, uđu u sinagogu, oni stoje kod prve molitve koju izgovaraju. To je jedina molitva pri kojoj stoje. Tri puta ponavljaju kratku molitvu koja je nazvana Kol Nidre. Sa tom molitvom, ulaze u sporazum sa Svemoćnim Bogom prema kojem će svaki greh, svaka zakletva, zavet ili obećanje koje su dali u toku sledećih dvanaest meseci biti nevažeći i ništavni. Grehovi su za tu godinu očišćeni. Ta zakletva neće biti zakletva; zavet neće biti zavet; obećanje neće biti obećanje. Oni neće imati nikakvu snagu, nikakav efekat. Dalje, Talmud uči da se svaki put kada Jevrejin da zakletvu, zavet, obećanje, seti molitve Kol Nidre koju je izgovorio na Dan Pomirenja, i time će biti slobodan, neće morati da je ispuni. 

Da bude interesantnije, do jedanaestog veka izgovaranje molitve Yom Kippur se odnosilo na čišćenje od grehova protekle godine, što je imalo nekog smilsla, ali tada su ga okrenuli na čišćenje budućih grehova, u narednoj godini, do sledećeg praznika. (Detaljnije o svemu ovome u videti ovde.) Taj najveći i najbezobrazniji onto-teološki preokret izveli su Hazari u jedanaestom veku, koji su se preobratili u Jevreje i postali aškenazi, zloupotrebili pravi judaizam i postali talmudisti koje pravi Jevreji (safardi) ne priznaju.

Ovo nam govori dve stvari: prvo, oni imaju datum čišćenja od grehova, jednom godišnje se samo resetuju i čisti su, mogu da greše koliko hoće, tog dana će ih njihov Bog očistiti ako samo praznuju taj dan; i drugo: laž je potpuno legalizovana. Ako je laž legalizovana najvišim verskim praznikom, pitanje je onda da li uopšte ima ičeg istinitog kod njih?

U suštini, oni su vrlo praktični i jednostavni: licemerje i laž su pretvorili u religiju.

 

Ne samo u religiju već i u politiku i istoriju.

Samo zato je i moguće da tako malobrojan narod ima tako nesrazmerno veliku moć u svetu.

Ovo je svet iluzije i mudri Jevreji su davno shvatili da se njime vlada samo pomoću iluzije.

Ko hoće istinu i stvarnost, može samo da postane budista i odrekne se sveta.

Na taj način oni su iskreni. Uopšte se ne foliraju kao mnogi drugi.

Shlomo Sand: The Invention of the Jewish People

Profesor istorije na univerzitetu u Tel Avivu nam otkriva kako su Jevreji sami sebe izmislili i lažirali svoju istoriju. Zato je proglašen za neprijatelja Jevreja.

 

To je lepo opisao Džordž Karlin kada je govorio o religiji, iako je mislio samo na Bibliju.

 

 

L. N.Tolstoj o crkvi i judeo-hrišćanstvu

Pismo Tolstoja učitelju Dvorjanskom iz 1899 g.

 

 

 

Osho: Najkompletniji odgovor na religije i religioznost uopšte

 

 

 

 

 

 

POČETNA STRANA     MOJE KNJIGE     RAMANA MAHARŠI     OSHO     NISARGADATA

 GURĐIJEV     OSTALE VAŽNE KNJIGE      BILI MAJER     DEJVID AJK I ZAVERE  

BIBLIJA     NLO     ZDRAVLJE     NOVA NAUKA     BESPLATNA ENERGIJA     ISTORIJA     SVE ZA DUŠU