ISTINA O BIBLIJI

UVODNA NAPOMENA

    Biblija, kao i druga religijska učenja, ima dve strane: egzoteričnu ili javnu, onu koja je namenjena narodu u obliku priča i alegorija, i ezoteričnu ili tajnu, onu koja je namenjena malobrojnima, odabranima i upućenima.

    Ove dve verzije su potrebne ljudima jer odgovaraju njihovoj duhovnoj zrelosti. Velika većina ljudi je još uvek u razvoju i sazrevanju i njima je prirodno potrebna egzoterična verzija religijskih učenja, jer oni su sposobni samo za ritualno obožavanje i verovanje onakvo kakvo im je kao gotovo dato od strane nekog autoriteta u obliku "zakona". Samo je mali procenat ljudi duhovno zreo za pravu, ezoteričnu istinu koja se uvek lično otkriva kroz rad na sebi.

    Božansko se uvek otkriva lično, u sebi (ezoterično), do njega čovek dolazi radom na sebi, nadilaženjem subjektivne svesti, i svojim preobražajem i usaglašavanjem sa objektivnom, božanskom svešću dok ne postane njeno oličenje. Najviša božanska prisutnost otkriva se čoveku uvek jednostavno, nežno i nevino, kao dečiji šapat i osmeh. Rezultat njenog osvešćenja je uvek veća ljubav. Ona je uvek dostupna kroz živo iskutvo, samo od čovekove objektivne svesnosti zavisi da li će je spoznati.

    Iluzije i manipulacije se uvek dobijaju kao gotove od strane nekog verskog autoriteta. Zbog lažnosti im je potrebna sva sila autoriteta i šarenilo verskih ceremonija. One su za sve ljude iste, to su uvek neki "zakoni" volšebno pristigli s neba, diktirani od nekog drakonskog Boga u obliku tiranina. Takve verske manipulacije su uvek javne (egzoterične) ne potiču od živog iskustva i zato mnoštvo ljudi može da ih primi i deli u istovetnom obliku. Otuda i napor da se ovakve manipulacije očuvaju uvek iste kao dogme, da se uče napamet i imitiraju - što se uvek svodi na licemerje. Taj napor je uvek proizvodio tiraniju, nasilje i zločin u ime vere.

    Suština svih iluzija i manipulacija religijskim osećanjima i duhovnim potrebama ljudi je u stvaranju iluzije da su ljudi odvojeni od Boga.

    Božansko omogućava i nas i samo postojanje i stoga ne možemo nikako biti odvojeni od njega, ni kada bismo to hteli. Ali iluzije o našoj odvojenosti od Božasnkog su moguće i zbog stvaranja i održavanja tih iluzija postoje sve institucionalne religije i crkve. One iluziju o odvojenosti čoveka i Boga ostvaruju na 'pozitivan' način, predstavljajući se kao jedini pravi posrednik koji povezuje čoveka sa Božanskim, sa samim Bogom koji se u mitskim vremenima javio nekim prorocima i u to ne sme biti sumnje. To ne bi mogle da postignu na direktan, negativan način, terajući ljude da se odvoje od Božanskog, jer su ljudi svojim dušama povezani sa Bogom. Ali zato to svoje 'bogom dano pravo' da ih 'povezuju' sa Bogom čuvaju i brane silom, progonom i ubijanjem nevernika i jeretika. Pri tome svoju praksu obogaćuju i pomažu sa folklorom i nacionalizmom. Strogo je zabranjena svaka pomisao vernicima da su već jedno s Bogom. Iluziju odvojenosti čoveka od Boga institucionalne religije održavaju iskorišćavanjem činjenice da čovek ne može da živi bez religioznosti u nekom obliku, bez hramova i obožavanja Božanskog u nekom spoljnjem ritualnom obliku - a čovek to ne može zato što je Božansko njegova suština. Zato je uvek traži. Samo zbog svoje nesvesnosti on je vidi i traži spolja, u vanjskim izrazima i oblicima, jer sve što je nesvesno projektuje se van. Vladari nad ljudima su uz pomoć religija zloupotrebljavali tu činjenicu, podsticali i prenaglašavali vanjske izraze religioznosti (egzoterične) a falsifikovali, lažirali i skrivali svo znanje o višim dimenzijama koje su odraz čovekove unutarnje (ezoterične), Božanske prirode, forsiranjem empirijske nauke i znanja koje se isključivo ograničava na materijalnu i čulnu ravan. Tako drže čoveka nesvesnim mnogo više nego što bi on sam bio da mu je omogućeno da se prirodno razvija.

    Stoga je svrha postojanja religija da postignu kontraefekat, da stalno drže ljude u iluziji odvojenosti od svoje Božanske suštine - kroz privid neophodnosti njihovog povezivanja samo kroz tu određenu religiju. Da nije tako, ne bi bilo mnoštva različitih religija, niti bi one bile u sukobu oko toga kako se tačno to povezivanje sa Božanskim sprovodi. 

    (Videćemo kasnije da i ta iluzija ima svoj smisao jer omogućava čoveku da se probudi i spozna svoju božansku suštinu. Sama dimenzija u kojoj se nalazimo počiva na dijalektici suprotnosti, pa otuda i svest koju koristimo u ovoj dimenziji funkcioniše i budi se na osnovu iskušenja suprotnosti. Na taj način i manipulacije i iluzije imaju svoju svrhu i razlog postojanja.)

    Da biste znali istinu o Bibliji, morate znati njenu ezoteričnu stranu (dosta informacija o tome nalazi se u ovom dokumentarcu). Samo je ezoterična verzija istinita, dok je egzoterična, ona namenjena narodu u obliku priča, često toliko iskrivljena i bajkovita da uvek prelazi u besmislicu, tačnije: svodi se na magiju i mit. Ali ljudi ipak u nju veruju mnogo više nego što su spremni da prihvate ezoteričnu istinu.

    Problem je u tome što su vladari mnogo više skrivali od ljudi pravo znanje, nego što su dozvoljavali da bude otkriveno. Oni su naglašavali egzoterično učenje, religioznost masa u obliku iracionalnih mitova i bajki kako bi snižavali kritičku svest kod ljudi, pojačavali iracionalnost kroz strah, osećanje krivice i grešnosti, što je imalo svog odraza u svim verskim i ostalim besmislenim ratovima tokom istorije. (Po zakonu privlačenja zato danas ima toliko greha u svetu jer je čovek preko crkve ubeđen da je grešan - time je i učinjen grešnim. Stara, tradicionalna, prehrišćanska i nehrišćanska društva živela su u harmoniji sa prirodom i sobom.) Patnja u kojoj su ljudi živeli imala je povratno dejstvo u održavanju straha i jačanju iracionalnosti. To je sve omogućavalo laku vlast vladarima ljudi, tako laku da su je ljudi sami sprovodili u svom bezumlju. To je razlog zašto su sveštenici i vladari uvek zajedno sačinjavali vladarsku elitu kroz istoriju. Vladari su uz pomoć sveštenika koristili judeo-hrišćanske religije kao programe za kontrolu uma u vremenima kada se nije koristila tehnologija.

    Kako je poznato da je Rimska crkva stvorila islam, nije isključeno da su isti vladari stvorili sve druge religije i crkve kako bi ljude podelili i držali u sukobu i strahu stalnim verskim ratovima i sukobima, jer to je jedini način da se održe u nesvesnom i pasivnom stanju.

    Te njihove religije lako je prepoznati, to su sve religije koje je stvorio neki "Bog" diktirajući "svete knjige" i "zakone". Stoga tu ne spadaju đainizam i budizam koji su nastali kao živa praksa osvešćenja i buđenja. Oni se i ne smatraju toliko religijama kao ostale (možda ateističkim religijama), koliko se smatraju putem pročišćenja od sveg neautentičnog bivstvovanja - putem čovekovog autentičnog bivstvovanja.

    Zbog njihovog prenaglašavanja egzoterične verzije Biblije i skrivanja pravog, ezoteričnog značenja, dobili smo situaciju da hrišćanski vernici i danas veruju u Boga koji oplođava devicu da bi mu rodila sina - ali opet kao devica; da bi se predupredila neugodna pitanja o tehničkim detaljima takve oplodnje, izmišljeno je čudo zvano 'bezgrešno začeće'. Dakle, nametnuto je verovanje da je Isus bukvalno sin Božiji, a potisnuto je ezoterično značenje u kome se izraz "sin božiji" kao i "sinovi svetlosti" (Jovan 12.36; Kumranski zapisi) često koristi u simboličnom značenju koji je i sam Isus koristio govoreći o "svom ocu na nebesima" u istom značenju u kojem je učenicima i ljudima govorio da su i oni sinovi Božiji (Matej 5.9; 5.45; Luka 6.35; 20.36; Jovan 1.12;) dok je za sebe tvrdio da je Sin Čovečiji i odbijao je da potvrdi da je bukvalno sin božiji (Luka 22.70; Matej 26.63). Ezoterično značenje devičanskog rođenja govori o tome da je suština bića, kao što je Isusovo, nevina, čista savršena i celovita. Samo onaj ko je duhovno rođen iz nevinosti i u nevinosti može biti "sin božiji". Egzoterična priča kaže da ga je bukvalno rodila devica. Na osnovu mita o "bezgrešnom začeću" zaključuje se da je čovekovo prirodno začeće grešno samo po sebi; da je čovek ('iskonski') grešan zato što uopšte postoji. Takođe je nametnuto egzoterično shvatanje da je svet nastao pre oko 6.000 godina; da zmije govore; da sa neba pada oganj i sumpor samo na perverznjake, tj. na gej parade; da se more može razdvojiti da bi "izabrani božiji narod" mogao peške po dnu mora da pređe do druge obale; da se može ustati iz mrtvih i u fizičkom telu živeti večno - ali na nebu (dakle u fizičkom telu u nefizičkom svetu - nije bitno ako ne razumete, važno je samo da verujete); da će nakon što Bog uništi svet koji je sam stvorio (dakle, zgrešio je), svi koji su bili pravoverni i bezgrešni ustati iz mrtvih (eshatologija), i to tako što će na njihovim kosturima ponovo izrasti meso i dobiće isto fizičko telo kao što su imali (čak iako im se nije svidelo), i to večno (nema detalja kako će ustati iz grobova, da li će ih neko otkopati ili će morati sami s mukom da se iskopaju). Naime, zato se judeo-hrišćani i muslimani sahranjuju, a ne kremiraju: da bi sačuvali svoje kosture za taj 'sudnji Dan D'.

    I to su osnove hrišćanske vere i crkve koje su institucionalno zaštićene u hrišćanskim zemljama.

    Još tragikomičnija situacija nastaje kada se te dve verzije, ezoterična i egzoterična pomešaju. To je uvek slučaj u crkvenim tumačenjima i raspravama pri čemu svaki diskutant ono što mu odgovara u tekstu uvek doslovno prihvata kako je napisano, dok ono što mu ne odgovara - tumači na sve moguće i nemoguće načine. Za sve one detalje koji se logički i argumentovano ne mogu objasniti, tu su "čuda božija" i anđeli kao čudesni izvršitelji tj. madžioničari. Naravno, i oponent čini to isto sa istim tekstom. Ovakve rasprave traju vekovima. U tome i jeste njihova poenta: da prođe vreme na uzaludno gubljenje energije.

    Ove dve verzije se često mešaju jer svaka verzija je sama po sebi teško prihvatljiva: ezoterična jer zahteva podvižništvo i duhovnu samospozanju, a egzoterična jer je nelogična, iracionalna i besmislena - ali zato i prikladna ljudima koji mentalno pripadaju iracionalnoj masi i slepom kolektivnom umu. Otuda i njihove kolektivne histerije, sukobi i ratovi oko verskih pitanja različitih religija na egzoteričnom planu. Upućeni u ezoterično znanje se, nasuprot njima, međusobno razumeju i dopunjuju iako pripadaju različitim religijama i nikada nisu u sukobu. Tako je danas "crni papa" tj. jezuitski general vrhovni poglavar svim templarskim i masonskim redovima, kao i muslimanskim tajnim društvima.

    I pored svega toga u Bibliji su majstorski spakovani i vredni duhovni sadržaji zahvaljujući tome što slova hebrejskog pisma imaju i numeričku vrednost (neki veruju da je to kodiranje toliko složeno da je moralo biti učinjeno pomoću vanzemaljske tehnologije). Naime, oni koji su dobili vlast nad ljudima (Iluminatske, vladarske familije koje su hibridi - vidi o tome OVDE) dobili su i uslov da ljudima ostave mogućnost saznanja i spoznaje u jednakoj meri u kojoj se koriste i manipulacije nad ljudima.

    Kad čitamo Bibliju gotovo je nemoguće u bilo kom odeljku pronaći bilo istinu ili laž izrečene odvojeno. Svaka je laž tako neodvojivo povezana s nekom neporecivom i božanskom istinom, a istinitost i neistinitost su tako zamršeno i fino isprepletene da je nespremnom umu apsolutno nemoguće da odvoji jedno od drugoga.

    Razlog tome je da ljudi razviju svest kroz slobodu izbora i razlikovanja, da mogu sami svojom voljom da odluče da li će biti slobodni ili robovi.

    Kroz taj izbor spoznaje se priroda same svesti i božanske stvarnosti.

    Ta spoznaja je svrha života ljudske duše u telu.

    Pošto smo mi individualno oličenje božanske svesti koja sve omogućava, sve tvorevine i situacije naše su projekcije, sve nastaje našim zaboravom naše božanske suštine.

    Sve pojave su materijalizacija i ostvarenje naše nesvesnosti i neodgovornosti.

    Stoga su i sve negativne sile, o kojima je ovde reč, naši demoni, ostvarenja naše nesvesnosti i neodgovornosti.

    Život na ovoj planeti dizajniran je tako da služi našim dušama da u takvim ograničenim, relativnim uslovima spoznaju ko su u apsolutnom smislu kroz sva iskušenja. To se naziva bogospoznaja, prosvetljenje ili probuđenje. Izvan tela, između inkarnacija, duše dobro znaju ko su, individualne emanacije Apsoluta ili Boga, ali to znanje je potrebno da ostvare i u svim uslovima, i onim najtežim.

    To im pruža drama života na zemlji. Ona je za duše kao san u kome treba da se probude. (Zato čim čovek krene ispravnim putem probuđenja, tj. meditacijom, jedna od prvih iskustva su iskustva lucidnih snova, buđenje u snu i upravljanje snovima, kao priprema za veliko buđenje duše.) U tome pomažu i "zli vanzemaljci" i njihovi hibridi Iluminati, obezbeđuju prinudu, pritisak i zaborav jer sama duša ne bi nikada sama od sebe mogla da se dovoljno zaboravi i u ovoj drami života učestvuje kao da se prvi put i stvarno dešava; potrebna joj je pomoć u tome.  

    Zato je tu Lucifer, prvi anđeo gospodnji, donosilac svetlosti i sve njegove judeo-hrišćanske religije i sekte.

    Zato pored svih zavera i porobljavanja čovekovog imamo i svo znanje za oslobođenje na dohvat ruke.

    Drugim rečima, sve je savršeno. Oni su tu zbog nas, a ne mi zbog njih.

    Sve to mi radimo sami sebi zato što nismo svesni sebe.

    Na taj način svo zbivanje je ogledalo pomoću koga spoznajemo sebe.

    Moramo ovde naglasiti da je i prinudna funkcija religije potrebna isto kao i obrazovna, jer ljudi su u toj meri nesvesni da samo obrazovanje nije dovoljno, potrebna je i prinuda da bi se naterali da se osveste. U ovome je jedna on ključnih činjenica ljudskog razvoja: svest je kvalitet ličnosti, njene celovitosti i volje, tj. moći delanja. Svest ne može biti spolja data kao poklon jer ona je već prisutna kao izvor bića, čovek je proistekao iz svesti i njeno je oličenje, zato je čovek mora sam kristalisati u celovitoj ličnosti. Na tu kristalizaciju ljudsko biće mora biti spolja naterano putem raznih pritisaka i prinuda. Čovek mora biti nateran da se sâm oslobodi jer će samo tako biti istinski slobodan, ako ga neko drugi oslobodi neće moći objektivno da prepozna svoje stanje i da razlikuje svesnost od nesvesnog ropstva, ostaće nesvestan i bez moći da dela svojom voljom. Ali će zato od svojeg oslobođenja da napravi mit ili kakav religijski ritual.

    U skladu sa istorijskom mladošću ondašnjeg čovečanstva, 'više sile' koje su stvarale religije ideju Boga nisu mogle izraziti drugačije nego mitotvoračkim rečnikom arhaičnog uma koji naglašava roditeljski autoritet Boga kao „oca na nebu” i neophodnost kolektivnog kultivisanja. (Iz psiholoških istraživanja je poznato da deca Boga zamišljaju isključivo u antropomorfnom obliku.) U ranijim vremenima individualnost se surovije kažnjavala nego sada. Osnovna odlika svake nesvesnosti, pa tako i one arhaičnog čovečanstva, jeste projektovanje sadržaja izvan. Tako je, usled nesvesnosti samog bića (egzistencije) smisao njegovog bivstvovanja radi očuvanja snažno projektovan van, u autoritet vrhovnog bića, Boga, u sveti prostor (hram) i sveto vreme (božje stvaranje sveta). U skladu s tim i kontaktiranje s božanskim moralo je biti vanjskog karaktera, kroz liturgijsko ili ritualno-magijsko ponašanje. U skladu sa svojim vremenom, takav način kontaktiranja bio je ispravan i svakako delotvoran. On je nesvesnim ljudima i danas od koristi, bar kao uteha. Ali, povezivanje sa ishodom bivstvovanja, sa smislom, sa Božanskim, mora vremenom sazrevati, ne sme se mehanički ponavljati, jer se time uništava, i u tom dozrevanju svest i samospoznaja moraju imati sve veću i veću ulogu, bez posredovanja mita i simbola. Štaviše, uloga mita bi trebalo vremenom da opada ustupajući mesto ličnoj zrelosti i neposrednoj spoznaji. Ta se zrelost ogleda u spoznaji da je sopstvenost bića jednaka po važnosti sa spoljašnjim manifestacijama i da među njima nema bitnih razlika, da su smisao i pojava kao dve strane istog novčića, da nikakva spoljašnja manifestacija (ritual, Bog) ne mogu nadoknaditi sopstvenost čovekovog bivstvovanja. Božanski izvor bića ne može biti spoznat izvan njega samog, to je moguće samo u biću koje je postalo svesno sebe kao ličnosti, svesno sebe samog. Svrha mita i ritualno-magijske prakse jeste jedino da očuva određene ideje kroz vreme, za buduće generacije, a ne da budu istine sami po sebi. Zato, da bi čovek spoznao bezvremeno ili večno u sebi, a ništa se ne može spoznati izvan sebe, mora da napusti mitotvoračku funkciju uma koja ga porobljava u vremenu.

    Institucionalne religije (crkve) postoje u onoj meri u kojoj su ljudi nesvesni, i u toj meri su one potrebne za kultivisanje ljudi očuvanjem tradicije, ali ne tako što će ih učiniti svesnijim, već dovoljno obuzdanim i kontrolisanim. Zato se religije i sastoje uglavnom od zakona i zabrana. Tradicija ne menja ljude, već ih održava ukalupljenim. Institucionalna crkva kao tradicija je protivmera nesvesnoj razuzdanosti čovekovoj, i samo zato je dobra. Ona uvek postaje zlo onda kada se prikazuje kao 'duhovnost' - jer se onda kolektivnim i nacionalnim interesima, koji sačinjavaju crkvu, pridaje duhovni značaj, što je apsurd koji uvek vodi u nasilje i genocid.

            Sve religije (osim ranog budizma), a posebno judeo-hrišćanske, služe vladarima za kontrolu i manipulaciju ljudima. Ali od tog zla jedino je veće zlo da čovek koji je nesvestan bude pušten da radi šta hoće. Na taj način, indirektno, vladari pomažu nesvesnom čoveku - ne toliko da postane svestan, koliko da ne ide u štetu.

PRAVA BIBLIJA

    Cela Biblija je zapravo Astroteologija koja je vrlo vešto pretvorena u alegorijske i bajkovite priče.

    (Da biste razumeli astroteologiju, morate dovoljno dobro poznavati astrologiju. Sav neophodan uvod u razumevanje astrologije dat je u knjizi Meta-fizika astrologije.)

    Religijski spisi su arhiva astronomskih događaja, zapisanih u mitološkoj formi. Evolucija religijskih ideja počinje sa astronomijom, razvija se kroz mitologiju i astrologiju u modernu religiju kakva nam je poznata. Biblijske priče su alegorijski prikazi međusobnog uticaja elemenata kosmosa. Egzoterični nivo religija je nezrelo, pasivno i infantilno prihvatanje fantastičnih priča na osnovu vere. Ezoterični nivo religije je nauka, matematički dosledna, logička i dokaziva. Ali nauka istine zaklonjena je maskama mitologije. Neki koji imaju moć kritičkog razmišljanja odbili su se od ovih maski i bajki, i tako odbacili i samu ideju o uticaju Božanskog. Postali su "materijalisti", ateisti ili agnostici. Velika većina ljudi prihvata mit - jer snoliki sadržaji mitova odgovaraju njihovom nesvesnom životu i podržavaju ga. Tako njima religija u egzoteričnom obliku pomaže da ostanu nesvesni. Zato su tako iracionalno i psihotično vezani za nju. Samo malobrojni su sposobni za istraživanje veza između astrologije, mita i moderne religije, kako su drevni mitovi-religije prvobitno bili slikoviti simbolični podaci o nebeskim kretanjima u kosmosu, pod maskama mitoloških božanstava.

    Sva prava religijska iskustva od najstarijih vremena su poticala od kosmoloških i astronomskih zakona i datosti. One su se kombinovale u astrološkim zakonitostima. Astrologija je oduvek svuda u svetu povezivala ljudsko iskustvo sa kosmičkim datostima, sa prostorom i vremenom. Realnost prostora i vremena data je u astrologiji - bez ikakvih izmišljanja. Astrologija je nauka u potpunosti zasnovana na činjenicama, iskustvu i posmatranju. U njoj nema ničeg izmišljenog niti pretpostavljenog. Zato je astrološka nauka u svojim osnovnim postavkama istovetna svuda u svetu, od Kine, preko Srednje Azije i Bliskog Istoka do Amerike. Od samih početaka civilizacije, bez ikakvih međusobnih veza i uticaja. Dakle, nije nastala na jednom mestu i prenosila se dalje, nego je na svim kontinentima nastala u istovetnom obliku. Samo su neki njeni aspekti negde više naglašeni od drugih (lunarna na istoku, solarna na zapadu itd.).

    Religija je povezivanje svesne individue sa kosmosom, sa Apsolutom. Taj kosmos je jedino bilo moguće prikazati astrološkim činjenicama, kretanjem Zemlje, Sunca, planeta i zvezda. Zato je svaka prava religija u suštini astroteologija.

    To je i judeo-hrišćanska teologija: ona je prikrivena astroteologija.

    To se vidi svuda. Počevši od toga da su  sve verske građevine u judeo-hrišćanstvu prepune astroloških simbola i mnogih drugih astronomskih zakonitosti, pa do toga da je kada u kojoj se kupa rimski papa optočena zlatnim znacima zodijaka.

    Hebreji svoga Boga nisu nazivali Jehova, već Adon, to je ista reč kao Aton, bog sunca egipatskog Akenatona, 't' i 'd' su isti suglasnici koji se razlličito izgovaraju. Od Adon postalo je Adonai, što je samo pseudonim za Atona, egipatskog boga sunca. Amen je staroegipatska molitvena formula iz himni boga sunca, Atona, koja znači "svetlost po svemu". Od takve hebrejske astroteologije i solarnih kultova nastalo je hrišćanstvo. Aton, Adonai, Jehova, Hrist i Lucifer su isto božanstvo - bog sunca i svetlosti. Samo se neukom narodu različito predstavljaju, jer znanje nije za neupućene, već samo za elitu koja vlada narodom. Ovi jedinstveni kosmološki principi su za narod razbijeni u razne priče, verovanja i religije da budu njima okupirani.

    Biblija je u potpunosti astrološka knjiga, ali astrološke datosti prikriva i falsifikuje u mit i alegoriju, izmišljene likove i događaje. I ne može se zasnivati ni na čemu drugome nego na astrokosmološkim datostima jer se bavi svim velikim i bitnim pitanjima čoveka i sveta, koji nisu odvojeni od kosmičkih datosti.

    Ali kao što smo već rekli, to je njena ezoterična strana. Ona je prikrivena sa egzoteričnom stranom, onom koja je namenjena prostom narodu i njegovoj potrebi da živi u bajkama i fantastičnim verovanjima koje su sročene u Bibliju kakvu danas znamo, sa bajkovitim pričama od Mojsija do Isusa.

    Upravo zato što je Biblija ezoterična istina prikrivena u egzoteričnu izrekama, pričama i alegorijama, te priče su pune ezoterične mudrosti i iskustva. Kao kada bi neku naučnu činjenicu pretvorili u bajku da bi je ispričali deci. Ona će i dalje sadržavati svoju istinu, iako shvatljivu na drugi način. Mnoge istine su i otvoreno izrečene u Bibliji, nije apsolutno sve skriveno u mit. Otuda i njen veliki uticaj.

    Skoro svi likovi, mesta i događaji u Bibliji, i u Starom i u Novom zavetu su zapravo personifikacija astroloških zakonitosti i procesa.

    Hrist je personifikacija Sunca, 12 apostola su 12 znakova zodijaka, vreme rođenja "sina božijeg" poklapa se sa najkraćim danom u godini, 22 decembra, kada sunce zamire i posle tri dana se "rađa" tj. ponovo se uzdiže: 25 decembra. Prolećna ravnodnevnica se poklapa sa "vaskrsenjem" novog života prirode, odnosno "uskrslog sina božijeg" - sunca.

    To su solarni mitovi koji su se poštovali u celom svetu, u isto vreme i po istom arhetipskom obrascu solarnog božanstva kao bezgrešnog "sina božijeg" koji se svuda u svetu rađa u isto vreme, spasava svet i ljude čineći čuda, prividno umire i vaskrsava posle tri dana opet u isto vreme i na isti način, vraćajući se svome "ocu na nebesima". To je Tamuz u Vavilonu, Horus u Egiptu, Dionis u Grćkoj, Krišna u Indiji i još neki.

    Hristov lik je samo poslednji u tom nizu.

    U suštini tog arhetipskog solarnog obrasca je vaskrsenje. Tu sunce prividno zamire u najkraćem danu u godini, zimskoj kratkodnevnici, i vaskrsava u novi život, u prolećnoj ravnodnevnici.

    Smrt i vaskrsenje je suština svih religijskih iskustava svuda u svetu. Suština čovekovog postojanja je u vaskrsenju iz smrtnog u besmrtno, iz ljudskog u Božansko.

    Kako je čovek mikrokosmos, isti obrazac koji se odigrava u kosmosu važi i za njega lično. To se preslikava u čovekovo vaskrsenje iz smrtnog u besmrtno, iz vidljivog u nevidljivo. Time se ispunjava suštinska težnja čovekova za smislom večnog postojanja kroz vraćanje u Apsolut koji on sam i jeste, ne samo kao njegov deo, već njegovo holografsko oličenje. Kao on sam koji jeste.

    U celom Srednjem Istoku, od Egipta do Indije, postojale su misterijske škole i tajna društva (Terapeuti, Eseni, Gnostici, Sufi...) koji su poznavali ezoterično značenje religioznosti, tajnu vaskrsenja, spajanja sa Božanskim kroz znanje o kosmološkim procesima koji su analogni procesima u čovekovom biću i životu. Jer čovek je jedno sa kosmosom. On je mikrokosmos. Sve što je u kosmosu to je u čoveku, i obratno.

    Ukoliko Isus Hrist nije potpuno izmišljen lik, on je bio jedan od posvećenika tih društava, verovatno Esena, i poslužio je kao model za lik Isusa Hrista koji danas imamo u Bibliji. Jednake su šanse da je takav visoki posvećenik postojao kao model za Isusa, i da je Isus izmišljen lik za potrebe stvaranja nove religije. Jer sve izreke i govori koji se njemu pripisuju su alegorijskog karaktera, to su mudre izreke sticane dugim iskustvom. Uopšte ne liče na običan govor jednog čoveka ili učitelja. To je zbunjivalo mnoge ljude i teralo ih da se pitaju zašto Isus nije dao detaljnije učenje nego samo priče i mudre izreke. Ako je pripadao misterijskoj školi onda su samo takve izreke i alegorije i mogle da mu se pripišu kao njegovi govori, jer one su kružile unutar učenja tih škola. Detalji učenja su sačuvani za posvećene. Za narod su bile samo priče, izreke i alegorije.

    Te misterijske škole su bile vrlo moćne i jake, uticajne i poštovane u narodu, pored toga što su čuvale drevno istinsko znanje o čovekovoj bogospoznaji, vaskrsenju i oslobođenju. Zato su bile na meti uništenja vladara iz Rima.

    Vladarske familije iz Rima su od astroteologije napravile teologiju i mit. Iskoristile su neke gnostičke tekstove i napravili vrlo vešt falsifikat istinskih kosmoloških činjenica i procesa u ono što danas imamo kao Bibliju i hrišćansku crkvu.

    U tome je glavnu ulogu imala familija Piso (vidi dole tekstove Abelarda Reuchlina).

    Dok su gnostičke tekstove iskoristili za pisanje Novog Zaveta, praktično svu Mesopotamsku i staroegipatsku religijsku ikonografiju su prepravili u hrišćansku. Tako je, na primer, u Rimu obožavana boginja Izida sa malim detetom Horusom u naručju, koga je rodila kao devica, sinom Boga Ozirisa, spasiteljem sveta. Bila je prikazivana u figuri žene sa plavim velom preko glave sa detetom u naručju. Njen kip su nosili iz hrama u procesiji kroz grad. Taj isti kip i danas katolici nose kao Devicu Mariju. Vrhovni bog starog Rima, Ju-Piter, i danas sedi u istom položaju u Rimu kao sv. Petar (Piter). Mitra na glavi pape je ista ona koju su nosili sveštenici u Vavilonu; golubica sa maslinovom grančicom je predstavljala Semiramidu, Vavilonsku boginju-vladarku, danas je simbol mira i Svetoga duha.

    Iza mita o smrti i vaskrsenju "sina božijeg" stoji univerzalni alhemijski proces smrti "starog čoveka" i preporađanje u novog, višeg, autentičnog, božanskog bića, čije je čovek oličenje - iskazano izrazom "sin božiji".

    Najsavršeniji, najdetaljniji, naučni opis takvog alhemijskog, tj. istinskog vaskrsenja dat je u Patanjđalijevim Izrekama o jogi. Dobro je sačuvano i u učenju Sufija i ezoteričnog hrišćanstva, kakvo je delimično sačuvano u učenju Gurđijeva.

    Opšte poznata crkvena predstava o istorijskom "sinu božijem" koji bukvalno biva usmrćen i nakon tri dana bukvalno ustaje iz mrtvih i bukvalno odlazi na nebo je u poređenju sa tom naučnom analizom istog procesa kao bajka za malu decu.

    Ta scena, raspeće Isusovo, toliko je nabijena ezoteričnim i duhovnim značenjem da je praktično nemoguće da se to zaista dogodilo kao istorijski događaj.

    Na primer, jedno od značenja krsta je ukrštanje horizontale koja predstavlja linearno vreme, i vertikale koja predstavlja večnost ovde i sada. Isusove ruke su na horizontali vremena jer ruke predstavljaju aktivnost, um i delanje. Telo Isusovo je na vertikali večnog i Božanskog prisustva ovde i sada. Poruka je da se nađe uporište u Biću ovde i sada, a ne u ambicioznim projekcijama uma. To je slika transcendencije vremena s uporištem u Biću, odnosno transcendencije uma koji jedini projektuje vreme. To je jedini put u vaskrsenje jer smrt postoji samo u vremenu, odnosno u umu koji stvara vreme. Vaskrsenje je transcendencija uma, transcendencija koja je inače temelj svih pravih duhovnih i religijskih učenja.

    Možda bi ovde neki "religijski filozof" rekao da se Isusovo raspeće baš zato i dogodio, i da je taj događaj jedini susret ezoteričnog, božanskog bivstva sa ovim, egzoteričnim svagdašnjim iskustvom, da je to susret božanskog i ovozemaljskog, i da je u tome njegov značaj, da je on potvrda Isusovog života i vaskrsenja kao "sina božijeg". Da je zato on relan. Ali ni filozofi ni teolozi nisu meditanti (nemaju iskustvo transcendencije uma) i zato ne znaju da je takav susret jedino moguć u čoveku, da je čovekova ličnost taj susret, njegov život je taj krst i raspeće, i zato nije moguće da se to dogodi spolja, kao istorijski događaj.

    To se predstavlja kao istorijski događaj samo sa svrhom da se poništi smisao i značaj čovekove ličnosti kao jedinog pravog i živog procesa vaskrsenja.

    Potpuno banalizovanje procesa vaskrsenja njegovim predstavljanjem kao bukvalnog istorijskog događaja ima još dve funkcije.

    Prva je da se tajna vaskrsenja sačuva u paraboli za većinu ljudi koji nemaju dovoljnu duhovnu zrelost ni svest da bi je prihvatili i razumeli u pravom značenju, jer do tog pravog značenja mogu doći samo kroz njihov sopstveni preobražaj i vaskrsenje. To se postiže samo radom na sebi. Prirodan poredak stvari je da većina ljudi nikada ne radi na sebi jer još nije došla do te zrelosti. Takve religijske predstave treba da zadovolje njihove duhovne potrebe na najelementarnijem nivou, putem imitacije, verovanja i ritualnog obožavanja.

    Druga funkcija je da se sakrije pravo značenje vaskrsenja, njegovim banalizovanjem u istorijski događaj i projektovanjem u veru.

    Isto se čini sa drugom temeljnom postavkom religijskog iskustva: idejom Spasioca, iskupljenju ili preuzimanju grehova sveta. Crkva je i to lažirala projektovanjem van čoveka u svoju instituciju i lik Hrista kojeg prisvaja i zloupotrebljava.

Jedino pravo "iskupljenje" ili "oprost grehova" moguće je na način na koji se iznosi u metodi Ho'oponopono.

Ho’oponopono (knjiga i 6 predavanja)

Ideja se zasniva na činjenici da smo mi mikrokosmos - ceo kosmos u malom. To znači da je sve čemu težimo i sve što doživimo – baš sve – unutar nas. Ako želite da nešto promenite, to činite iznutra, ne spolja. Sama ideja je o totalnoj odgovornosti. Ne postoji ništa i niko koga bismo krivili. Sve smo mi. Zapravo, sve je Božansko, a za Božansko ne postoji ništa spolja. Otuda i naša odgovornost: sve je u nama. To smo mi.

Čovek je svesni subjekt objektivnog postojanja, sve se zbiva zbog njega, drevne tradicije govore o tome da smo jedno s Bogom, da je atman (Sopstvo) brahman (Apsolut, Božansko), da sve povezuje Univerzalno Polje i da je sve Jedno. Vreme je da to bukvalno shvatite. Da ste vi to Jedno, pošto ništa nije podeljeno i nema dvojstva (advaita).

To znači da ste lično (i kolektivno) odgovorni za sve što postoji i što se događa. Niste odgovorni za ono što se sada događa na drugom kraju sveta, ali jeste za sve ono što se događa vama, pred vama, sve čemu prisustvujete, čemu ste svedok ili u čemu učestvujete na bilo koji način. I zato samo vi to u sebi možete da promenite na bolje preuzimanjem odgovornosti, oproštajem i zahvalnošču u ljubavi.

Jednostavno rečeno, ho’oponopono znači ’činiti ispravno’ ili ’ispraviti grešku’. Ho’o znači ’uzrok’ na havajskom, a ponopono znači ’savršenstvo’. Prema drevnim havajcima, greška nastaje iz misli koje su zaražene bolnim sećanjima iz prošlosti. One stvaraju programe po kojima sve činimo i sve nam se dešava. Ho’oponopono nudi način oslobađanja energije ovih bolnih misli, ili grešaka, koje uzrokuju neravnotežu i bolest. Čiščenjem sećanja na nultu tačku oslobađamo se programa koji su doveli do problema, zdravstvenih ili životnih. Kada radite Ho’oponopono, obraćate se molitvom direktno Božanskom koje sve omogućava, da preuzme bolne misli i neutrališe ih, ili ih pročišti. Vi ne pročišćavate osobu, mesto ili stvar. Neutrališete energiju koju vi lično povezujete sa osobom, mestom ili stvarima na pogrešan način, nesvesnim projektovanjem svoje odgovornosti na druge i na spoljne sile. Dakle, prvi stepen Ho’oponopono-a je pročišćavanje te energije od projekcije i njeno vraćanja na pravi izvor: u nas same. Tada se dešava nešto divno. Ne neutrališe se samo energija; ona se takođe oslobađa, tako da nastaje potpuno nova čista tabla. Budisti to nazivaju Prazninom. Konačni korak je da vi dozvoljavate Božanskom da dođe i popuni tu prazninu svetlošću, da interveniše i reši svaki problem i nesklad na čudesan način, jer mu to konačno dozvoljavate, više ga ne blokirate.

Ovom metodom vi isceljujete i sebe i druge u sebi samom, preuzimanjem odgovornosti za sve u sebi samom, čisteći tj. uklanjajući sebe kao prepreku da Božansko kroz vas može da deluje na najbolji mogući način na sve oko vas.

Jer, ono drugačije i ne može da deluje, mi smo njegovi svesni subjekti.

Ovde je izneta prava ideja o pokajanju, "Spasiocu" i "iskupljenju grehova", koja je namerno iskrivljena u hrišćanstvu projektovanjem spolja, u Hrista i Crkvu.

Spasilac sveta je svaki čovek koji zna da je stvoren kao oličenje Božanskog tvorca.

Jedino pravo "iskupljenje", "oprost grehova" ili pokajanje moguće je na način na koji se iznosi u metodi Ho'oponopono.

Razmevanje da smo 100% odgovorni za sve što postoji je ravno duhovnom probuđenju ili prosvetljenju.

"Čišćenje" o kome se ovde stalno govori jeste uprošćen oblik vipasana budističke meditacije.

    Proces skrivanja istine o tajni vaskrsenja i Spasiocu jednako je prisutan kao i očuvanje te istine u obliku parabole i crkvene dogme.

    Zapravo proces skrivanja je mnogo veći od procesa njegovog prenošenja u istinskom obliku ljudima kojima je potreban.

    To skrivanje radi elita koja vlada ljudima.

    U tome je sav problem o kome ovde govorimo.

    Mi danas i ne znamo koliko bi se čovečanstvo brže i bolje razvijalo da nije bilo tog procesa skrivanja istine i religijske manipulacije sa njome. Sasvim je sigurno da bi taj razvoj bio mnogo brži i bezbolniji.

PRAVI AUTORI JEVANĐELJA I ASTROTEOLOGIJA

CELA PRIČA IZNETA KRATKO I JASNO

Eutalijus, grčki teolog iz petog veka rekao je da su svi vodeći ljudi u hrišćanstvu njegovog doba znali da je tekstove, na osnovu kojih su nastale poslanice Novoga Zaveta, doneo Apolonije iz Indije, i da je sam Apolonije pred kraj života napisao Jevanđelje po Jovanu, kada se povukao na ostrvo Patmos (Otkrivenje 1:9) kako bi svoj život priveo kraju, a boraveći tamo takođe je napisao i parbolu poznatu kao "Otkrivenje".

U ovom predavanju je na neformalan način izneto mnogo tačnih informacija o astroteologiji i ezoteričnom značenju Biblije, treba ga odgledati do kraja.

Drugi deo predavanja o astroteologiji

Priska teologija - nastavak predavanja o astroteologiji

    U zapisima Isusove braće Jakova i Jude govori se o Isusu kao o učitelju, a ne Sinu Božijem, uopšte se ne spominje ni devičansko rođenje ni raspeće Isusovo (kao što se to ne spominje ni u drugim originalnim, gnostičkim jevanđeljima), ali se zato spominju ljudi koji već tada krivotvore učenje Isusovo.

    U ovom video prilogu iz grčke patrijaršije u Jerusalimu prvi put se pokazuje jedan takav originalan tekst koji je zabranjen za javnost. Zapisi Isusovih savremenika i rodbine postoje i sakriveni su jer otkrivaju sasvim drugu priču o Isusu od opšte poznate crkvene dogme.

    Gnostici su namerno prikazivani sasvim pogrešno. Oni nisu smatrali ovaj svet negativnim niti su težili da odu odavde. Naprotiv, smatrali su ovaj svet izrazom Božanske mudrosti Sofije, a sebe, ljude kao njenu decu sa božanskim umom u sebi (nous) s kojim mogu da pomognu transupstancijalizaciji Zemlje u Pleromu, Duh Božanskog sveprisustva, kao aktivne činioce u toj alhemijskoj transformaciji. Po njima ljudske duše su individualni činioci Božanskog delovanja, produžene ruke Božije. Kroz čoveka i ljudske duše Bog i dalje stvara i preobražava prirodu. Zato su Gnostici bili proganjani od  strane Rimske crkve. Da bi se ljudima vladalo kao robovima bilo je neophodno lažirati i sakriti božansku prirodu čovekovu, njegov stvaralački potencijal, o čemu su svedočili Gnostici. Zato su Gnostici sasvim opravdano i tačno u stvaranju hrišćanske crkve u Rimu videli direktan napad na čoveka, njegovo obmanjivanje i mentalno porobljavanje od strane Arhonta, demonskih hibrida i neljudi koji vladaju ljudima preko crkve i politike i danas, a celu njihovu priču o Spasiocu kao obmanu koja treba da božanske atriibute u samom čoveku baci u zaborav, a grešnost i mentalitet roba u prvi plan.

Detaljnije o Gnosticima videti OVDE.

Kratak uvod u gnosticizam

Novi zavet

ISTINITA JEVANĐELJA

Ezoterično ili pravo hrišćanstvo

Gnostička jevanđelja - Elejn Pejgels

Tomino jevanđelje i knjiga Tomina

sa najboljim komentarom
 

Apokrifi Nag Hammadi (8.2.2011)

Sva gnostička jevanđelja koja su prevedena

Isus je živeo u Indiji - Holger Kersten

Svi istorijski dokumenti i tragovi o Isusovom povratku u Indiju

Isusove nepoznate godine

Budistički rukopis o Isusu u Indiji koji je otkrio Nikolaj Notovič.

    Ovaj malo poznati tekst, poreklom iz indijskih budističkih rukopisa i nastao samo nekoliko godina posle Hristove smrti, sadrži niz novina i detalja o kojima nema ni pomena u Bibliji, odnosno Novom zavetu.
    Ruski istraživač Nikolaj Notovič došao je do njega pukim slučajem, kada je, tokom boravka u Tibetu, 1887, od vrhovnog lame saznao za postojanje rukopisa koji pripoveda o Isusu Hristu i, posebno, njegovim ranim godinama
o kojima dotad ništa nije bilo znano.

Isusov grob u Kašmiru - video - prevedeno

Sasvim je prikladno Isusovoj veličini da mu grob bude skroman

i da ga današnja javnost, ovakva kakva je, ne priznaje i ne poznaje

Abelard Reuchlin: Pravi autori Novog Zaveta

Abelard Reuchlin: The Pisos' Futher Writings

    Isus je postojao kao učitelj poslat od strane naprednih ljudskih civilizacija da nas upozori na reptilske hibride koji su vladali nad ljudima u Vavilonu, Egiptu i Rimu. Te hibride je identifikovao u Levitima kada ih je nazivao potomcima i slugama Đavola (Reptila) (Jovan 8:44) dok je sebe uvek nazivao "Sinom Čovečijim" da bi naglasio svoje čisto ljudsko poreklo.

    Pre Isusa su Eseni (u Kumranskim rukopisima) ostavili svedočanstvo o borbi 'sinova svetlosti' (visoko razvijenih ljudskih duša) protiv 'sinova tame' (neljudskih entiteta koji se hrane tuđom životnom energijom) na ovoj planeti.

    Leviti su iz Vavilona, gde su i sami bili podvrgnuti reptilskoj hibridizaciji, od reptilskih hibrida koji su tamo vladali, doneli najvažnije tekstove Starog zaveta i znanje kako se stvara i održava kontrola ljudi putem religije. Čim su se vratili na područje današnjeg Izraela (Izida-Ra-El), iz "progonstva" u Vavilonu, uspostavili su svoju teokratiju nad jevrejskim plemenima kakva do tada nije postojala, imali su pripremljenu celu priču. Skoro svi tekstovi Starog zaveta su zapravo tekstovi iz Sumera i Vavilona, a ceo koncept religije preuzet je iz Zoroastrizma (anđeli i njihova imena, ideja spasitelja, sina božijeg, svetog duha, vaskrsenja i strašnog suda). U nekim tekstovima su samo dodata jevrejska imena, kao na primer izmišljeni lik Davida u "Psalmima Davidovim", zatim Solomona (pesme Solomonove su doslovan prepis Akenatonove himne Atonu), Jova i Propovednika čiji tekstovi su svi sumerskog porekla. Cela priča o potopu u identičnom obliku postoji u sumerski zapisima. Tekstovi koji se odnose direktno na jevrejska plemena i istoriju su uglavnom izmišljeni ili izmenjeni tako da se uklapaju u celu priču. Statistička istraživanja Fomenka su pokazala da je neko bestidno prepisivao životopise skoro svih starozavetnih careva prema hronologiji rimskih careva (vidi na dnu ove strane).

    Egzoterična verzija tekstova Starog i Novog zaveta sastavljena je istovremeno u jednu knjigu danas poznatu kao Biblija, u Rimu, kada je uvođeno hrišćanstvo kao religija. Hrišćanska crkva je stvorena u Rimu sa ciljem da se isticanjem samo egzoteričnog učenja potisne ezoterično hrišćanstvo prenošeno od strane Gnostika. Sastavljačima nije bilo nimalo teško da usklade njihov sadržaj, da u Stari zavet ubace tuce izmišljenih "proroka" i njihova "proročanstava" o Mesiji koja će se "ispuniti" sa Isusom. Podmetanje "dokaza" je stara praksa u pravljenju religija. Treba to nečim i potkrepiti, ljudi će postavljati pitanja. Ali i pored toga ostalo je više nelogičnosti i kontradikcija nego doslednosti, jer se nijedna istina ne može sakriti u potpunosti.

    Jedna od najkrupnijih istina je ta da, pre ove intervencije Levita u kreiranju religije Jevreja, odnosno pre sastavljanja tekstova Starog zaveta u Rimu, jevrejski Bog Jehova Elohim uopšte nije bio "monoteista", bio je dvopolan, njegova ženska strana se zvala Ašera i prema brojnim arheološkim dokazima poznatim još od 1967. godine, uvek su bili poštovani zajedno, kao Bog i Boginja.  LINK  Njihova imena i dvopolnost vode poreklo iz Vavilona. Elohim je hebrejska reč. Koren "El" na hebrejskom znači Bog, u muškom rodu. Ženska verzija reči "El" je "Eloah" i prevodi se kao Boginja. "Elohim" je množina koja stoga znači: Bogovi i Boginje, muško/žensko.

    I arheologija i sami tekstovi Starog zaveta gde se o Bogu govori u množini (Postanje 1.26; 3.22) pokazuju da Jehova nikada nije bio monoteistički bog. Takav je samo predstavljan, ali u kontroli uma putem religije veština predstavljanja oduvek je bila mnogo važnija od svih očiglednih činjenica. Zapravo, ta drevna veština se i sastoji u tome da se najpre postavi činjenica svima vidljiva, a zatim da se predstavljanjem i tumačenjem ljudi navedu da je uopšte ne vide kakva jeste, nego kakvom je teokrate predstavljaju. To se drugačije naziva dogma ili "prava vera".

    Ako se i pored toga ljudima jave neke nelogičnosti između onoga što je vidljivo i što je rečeno o vidljivom, teokrate su taj problem lako rešavale inkvizicijom i lomačom.

    Isus nas je takođe (iz istog razloga zbog kojeg nas je upozoravao na reptilske hibride) učio kako da sačuvamo ("spasemo") svoju (ljudsku) dušu. Zato je on tako privlačan svim ljudima. Njegova učenja su ostala zapisana kod Gnostičara, njegovih pravih učenika. Kako je njihov uticaj sve više rastao, hibridi su ih iskoristili da naprave hrišćansku crkvu u Rimu kojom će oni da upravljaju, a ne pravi učenici Isusovi. U tu svrhu su iskoristili neke gnostičke zapise, otuda potiču sve velike reči Isusove koje su ostale, a koje izražavaju takvu božansku mudrost kakvu niko nije mogao da izmisli. Ali veći deo su falsifikovali i napravili Jevanđelja kakva su u današnjoj Bibliji (Abelard Reuchlin nam otkriva i koja vladarska familija iz Rima je radila na sastavljanju tekstova Novoga zaveta), a sve ostale originalne zapise proglasili za jeres i uništavali ih zajedno sa onima koji su ih posedovali (Jovan 16.2). Imali su puno razloga jer su Gnostičari jasno govorili o zlim demijurzima i Arhontima kao o zmijolikim, reptilskim hibridima koji vladaju ljudima, i jasno su ukazivali na njih kao na vlastodršce u Rimskoj crkvi. Kasnije su naslednici Gnostičara, Katari i Bogumili, isto tvrdili (da je Rimska crkva 'Satanina sinagoga') ali u znatno ublaženom i iskrivljenom obliku. Zato je Rimska crkva i njih uništila.

    Jedan od najvažnijih gnostičkih tekstova bio je Otkrovenje, ali taj tekst je Rimska crkva falsifikovala i iskoristila u svoju korist. Naime, u Otkrovenju se detaljno govori o Rimskoj crkvi kao o Vavilonskoj kurvi i Antihristu (sva religijska simbolika Rimske crkve potiče od Vavilona) kao o zlu kojim vlada Zver iz bezdana (reptili iz podzemlja, imaju najveću bazu ispod Vatikana). Danas njihovi "istoričari" predstavljaju Otkrovenje kao da govori o Neronovom Rimu ili savremenom dobu. Reč je bila, a i danas je, o Vatikanu. A Vatikan su Jezuiti.

Detaljna istorija Jezuita - Prof. dr Valter Fajt (Walter Veith)

Kako Jezuiti vladaju svetom preko tajnih društava.

Cela shema i opis na osnovu originalnih izvora i dokumenata.

Iako je predavanje ograničeno protestantskim stavom i u nekim detaljima pogrešno (oko učenja i porekla gnostika, na pr.) veoma je pregledno i nezaobilazno u saznanju današnje slike sveta.

    Rimska Crkva je od početka svog nastanka bila veoma nepopularna i omražena u narodu, jer se zasnivala na lažima, ritualima, nasilju i licemerju. Pokušavala je na sve načine ali nije mogla da uništi uticaj Gnostičara koiji su bili poštovani u narodu jer su se smatrali pravim naslednicima Isusovog učenja, jer su ga svojim primerom živeli. Zato je Rimska crkva morala da stvori novu nasilnu religiju - Islam - sa ciljem da uništi sve Gnostike i nevernike. Ali ta religija je suviše ojačala tako da je postala relativno samostalna, iako uvek u tajnom savezu sa Rimom. O tome detaljnije videti ovde.

    Dakle, Isus je postojao, ali je njegovo učenje i delo iskorišćeno da se u kombinaciji sa starijim solarnim božanstvima napravi hrišćanska crkva kojom upravljaju hibridi, vladari ovoga sveta. Oni na koje nas je Isus upozoravao da će doći posle njega i govoriti u njegovo ime i obmanuti mnoge (Matej, 24. 5,9).

    Pravoslavna crkva je pokušala da se iz tog razloga izdvoji od Rimske crkve, ali nije uspela. (Zapravo, uverenje pravoslavaca je da se Rimska crkva izdvojila od njihovog pravog verovanja i okrenula političkoj zloupotrebi crkve. O tom pitanju isto mišljenje imaju jedni o drugima.) Pravoslavna crkva se samo politički izdvojila, a duhovno malo nakrenula oko nekih nebitnih verskih detalja, ali ostala je na istim osnovama kao i Rimska crkva, jer je zadržala sve lažne dogmatske stavove i ne priznaje Gnostičare. Samo zahvaljujući čisto ljudskoj genetici slovenskih naroda Pravoslavna crkva ima uticaja na istinsko očuvanje ljudske duše u skladu sa suštinom Isusovog učenja, a to je učenje o vaskrsenju u Božanskoj ljubavi putem Dobrotoljublja. Taj duševni potencijal u slovenskim narodima je sve što je živo i vredno u Pravoslavlju (zato tih vrednosti nema u grčkom pravoslavlju, jer Grci nisu Sloveni). Izvan toga Pravoslavlje je samo mrtva dogma koju u velikoj meri kontrolišu Jezuiti, a koju naivan narod uzalud pokušava da oživi ritualnom magijom, folklorom i nacionalizmom.

Bart D. Erman: Isus to nije rekao

    Mi nemamo originalne spise Biblije. Logično je da ih nemamo jer je sama crkva stvorena na manipulaciji i falsifikovanju Isusovog učenja, i njenim osnivačima nije išlo u prilog da imamo originalno učenje Isusovo. Zato su progonili gnostike, originalne učenike Isusove i spaljivali njihove autentične tekstove kao "jeresi".
    Ova zavera biva očitija u svetlu činjenice da su Budini govori pet vekova pre Hrista mogli da se sačuvaju u originalnom obliku, vekovima su prenošeni usmenim predanjem, a oko prvog veka i pedantno zapisani u Palijskom kanonu, bez ijedne greške i kontradikcije u sadržaju (kojih je Biblija puna), dok se ono malo Isusovih reči, pored onako kulturnih i pismenih Grka i Rimljana, nije uopšte sačuvalo. Glavni razlog zašto su Budini govori mogli da se dobro sačuvaju je taj što on nije pravio ni crkvu ni teologiju, koje uvek teže da predstavljaju nešto sasvim drugo od izvornog učenja.
    I ovi falsifikati Biblije koje danas imamo su prepisi prepisa mnogih prepisa nakon više vekova, pri čemu je svaki prepisivač unosio neke izmene u tekstove. Zato danas ima više razlika u prevodima Biblije nego što ima reči u Novom zavetu. Ovaj pedantni istraživač je u ovoj knjizi nabrojao neke od tih najprimetnijih razlika. Počeo je kao dobro programirani evangelista, ali je detaljnom analizom samih tekstova Biblije došao do uvida da je to sve velika manipulacija.

    Svaka manipulacija se, uostalom, tako i razotkriva: pažljivom analizom nje same.

    Sve obmane deluju samo onoliko koliko mi pristajemo da verujemo u njih.

    Zato crkva insistira samo na tvrdoj veri, dok je izučavanje Biblije i njeno prevođenje na žive jezike naroda strogo zabranjivala, dugo vremena čak i smrtnom kaznom.

    U ovoj knjizi možete saznati zašto su se tako plašili izučavanja Biblije.

NARUČIVANJE KNJIGE

Acharya S: Plan Hrist

Kako su zaverenici iz religijskih organizacija i masonskih loža stvorili državnu religiju kojom su zavladali Rimskim carstvom i celim svetom

Originalna knjiga:

Acharya S (D.M. Murdock): The Christ Conspiracy - The Greatest Story Ever Sold

    Iako sjajno razotkriva pozadinu nastajanja hrišćanstva, ova knjiga je dobar primer kako se zamenjuju teze.

    U želji da se razobliče neke prevare na kojima se zasniva lažna istorija koju danas imamo, kao što je istorija crkve, i da se sama pojava Isusa prikaže kao mit i zavera, težište kritike se toliko stavlja na mit, da se sam mit koristi kao dokaz da istorija nije tačna.

    Ako za nešto nema istorijskih i materijalnih dokaza (posle svih manipulacija koje i sama knjiga dobro razotkriva), ne znači da se to nije ni dogodilo. Možda su manipulatori sami sakrili dokaze kada su već imali toliku moć da naprave tako veliku manipulaciju.

    Otuda se, razotkrivanjem mitova i manipulacija, u ovoj knjizi tvrdi da Isus nije ni postojao, kao ni Buda. Kao dokaz se navode svi mogući mitovi koji su nastali oko njih. Ali, otkada je mit dokaz da se nešto zaista nije ni dogodilo? Tim pre je taj metod neodrživ jer se mnogi mitovi ovde prikazuju proizvoljno, površno i pogrešno.

    S druge strane, postoje dokazi koje autorka ne vidi, a to su sama učenja Isusova i Budina. Njihove reči koje su dospele do nas su više nego dovoljan dokaz za njihovu stvarnost, ma kakva ona bila.

    Njihove reči su takve da je apsolutno nemoguće da su ih izmislili ljudi kojima je vrhunac inteligencije da smišljaju laži i zavere za buduća pokolenja ili zarad političkih interesa.

    Svakome ko razume njihovu poruku jasno je da ona predstavlja večnu istinu, nezavisno od toga kakva je bila istorijska realnost u kojoj je nastala.

    Drugim rečima, autorka uopšte na vidi ezoterično i duhovno značenje hrišćanstva. Štaviše, ona ga sistematski prenebregava i zatire. Sve svodi na prevaru. Ako se istorijski Isus i njegovo raspeće nisu dogodili, to ne znači da cela ta priča nema duhovnu vrednost zbog koje je trebalo izmisliti celu stvar i predstaviti je ljudima - a to je vaskrsenje ili transcendencija telesnog u Božansko kao suštinski ideal čovekov, kao suštinu čovekovog postojanja.

    Zapravo, taj ideal je toliko savršen da je teško zamisliti da se mogao istorijski dogoditi. On je zapravo nešto što čovek tek treba lično da ostvari. Zato ga je trebalo inscenirati kroz mit i nametnuti kao veru. Makar i lažiranjem. Sama realnost u kojoj živimo jeste iluzorna, pa je otuda i iluzija ponekad nužno sredstvo delovanja u njoj. Taj ideal je vredan toga. Zato taj mit o božanskom vaskrsenju i postoji pre Isusa i u drugim kulturama, kako se u knjizi i razotkriva. Vaskrsenje u Božansko je toliko suštinsko čoveku da je projektovano u mit u gotovo svim kulturama sveta, na ovaj ili onaj način.

    U svom najdirektnijem i najtačnijem izrazu, na introvertnom Istoku, ostvarenje božanske prirode u čoveku izraženo je kroz praksu transcendencije uma i tela, u Patanjđalijevim Joga sutrama i praksi meditacije, koja se nastavila u budizmu, a u najdaljem i najgrubljem izrazu, na ekstrovertnom Zapadu je projektovana u mit kao vaskrsenje, ili čak u istorijski događaj, kako se predstavlja u hrišćanskom mitu.

    Tako možemo biti i zahvalni njegovim tvorcima koji su inscenirali celu priču oko Isusa, nezavisno od toga da li je Isus postojao ili nije. On više nije važan. Ideja vaskrsenja je važna. Uostalom, on se i po samoj priči žrtvovao zbog nje.

    Posebna je priča zašto je kroz tu insceniranu veru, hrišćanstvo, bilo toliko nasilja, terora i laži. Možda je to poticalo upravo od sila koje su pružale otpor čovekovom vaskrsenju u višu, Božansku svest (Iluminati, reptili, Jezuiti...). Sve ima svoju suprotnost. Gde bi se inače te sile ubacile da najefikasnije deluju, nego upravo u samu crkvu, odnosno predstavljale se kao sama crkva? Zato nije neophodno poistovećivati to dvoje: sam duhovni smisao sa praksom njegovog sprovođenja kroz vekove. A to se upravo radi u ovoj knjizi. Zapravo, sile koje se suprotstavljaju čovekovom vaskrsenju upravo to i rade: celu istoriju crkve su naružile i okrvavile i sada je prikazuju kao mit. I sada ga ovom knjigom razotkrivaju da bi navodno dokazale da je i samo vaskrsenje mit.

    Značaj mita o vaskrsenju ima povezanosti sa mitom o čovekovom izgonu iz raja.

    Čovekov izgon iz raja je navodno otpočeo sam Bog time što je naglasio da ne sme jesti sa "drveta znanja dobra i zla", objektivne svesnosti, i time je naveo čoveka da ga okusi i tako pokrene celu odiseju objektivne samospoznaje kao bogospoznaje. Da mu Bog nije naglasio zabranom, čovek to "drvo" nikada ne bi ni primetio niti bi znao šta treba da radi. Indirektno je postigao da čovek sam krene ka samospoznaji kao bogospoznaji.

    Čovekov "izgon iz raja" je zapravo priča o početku iluzije u koju je zapalo čovečanstvo, i tom pričom se i danas održava u iluziji uma koji traži i projektuje spolja i u vreme sve ono što već jeste ovde i sada u njemu. Naime, Lucifer je u toj priči navodno rekao praljudima da će "postati kao bogovi" ako okuse plod sa drveta znanja dobra i zla, odnosno ako se upuste u mentalnu diferencijaciju, podelu uma. To je velika laž. Upravo je obrnuto istinito: nadilaženjem svih podela uma postaje se jedno sa božanskim. Osim toga, Adam i Eva već jesu bili kao bogovi, ali toga nisu bili svesni, kao što ni deca nisu svesna svoje božanske prirode. Lažima su ubeđeni da to tek treba da postanu. Ta laž se preko Biblije širi, održava i čoveku nameće i danas. Predstavnici Lucifera (zmije, reptila) su danas masoni, a njihovi vrhovni vladari su Jezuiti u Vatikanu.

    Ali ezoterična istina je tu takođe prisutna onima koji mogu da je vide - ako su ova objašnjenja ovde pažljivo pročitali i razumeli.

    Slično je na delu i sa mitom o Hristu i vaskrsenju: najpre je ideja vaskrsenja, koja je bila prisutna svuda u svetu u svim kulturama kao suštinska čovekova intencija, naglašena osnivanjem hrišćanske religije i crkve, upravo da bi se oslobodila mitske apstraktnosti i raznolikosti i učinila centralnom temom i konkretnim zadatkom čovekovim i celog čovečanstva -  a zatim se cela priča hrišćanstva otkriva kao mit da bi se čovek tim indirektnim putem naveo da se i njega odrekne i sam krene ka samospoznaji kao bogospoznaji - da zaista vaskrsne (transcendira um) a ne samo da tu ideju večito projektuje van sebe, u veru i crkvu. 

    Priroda uma je takva da sve nesvesno projektuje van. Zato sve ovo nije moglo da se izvede na direktan način. Svako direktno spoljašnje i kolektivno ukazivanje na Božansku stvarnost kao već datu je lažno, zato jer je sam čovek nesvestan. On sanja i zato se na njega može delovati samo sadržajima snova, alegorijskim pričama i mitovima. Inače će i ono što dolazi iz stvarnosti da doživi kao deo svoga sna. Iako već jeste samo Božansko, čovek tek treba lično da postane Božanska stvarnost, da se probudi za ono što već jeste, da ga aktuelizuje kroz sebe, kao živu istinu. Stoga je to lažno (zavereničko) i jedini način da ono indirektno deluje na čoveka u ovom svetu koji je iluzoran. Svo prateće nasilje i patnja ovih indirektnih metoda, religijskih iluzija, aluzija i zavera, samo su pritisci i prinude koje nas teraju da se oslobodimo samih tih iluzija, ali su takođe odraz i posledica naše inercije i nesvesnosti.

    Dok za manipulacije sa Isusom i celom Biblijom ima više nego dovoljno dokaza, koje ni sama crkva ne krije, od arheoloških i istoriografskih činjenica do besmislenih protivurečnosti u samom "svetom pismu", čije razotkrivanje daje veliku vrednost ovoj knjizi - dotle u slučaju Bude toga uopšte nema: sve njegove reči zapisane u palijskom kanonu poseduju potpunu doslednost i originalnost, a tu su i mesta i savremenici koji potvrđuju Budinu istorijsku autentičnost. Osim toga, nema nikakvog razloga da Buda bude lažiran. Budizam je u potpunosti meditativan i individualan, ne zasniva se na teokratiji niti na političkoj manipulaciji. Osim kod lažnog budizma, tibetanskog Lamaizma koji uveliko liči na katoličku crkvu, i danas je njen miljenik. Ako je autorka imala u vidu tibetanski budizam onda je donekle u pravu. U lamaizmu je Buda čista nebeska pojava prepuna fantazija. Ali u izvornom i pravom Budinom učenju ne postoji sumnja u autentičnost niti ikakvog traga istorijskim manipulacijama kao što je to slučaj u Rimskoj crkvi. Stoga možemo zameriti autorki što ne poznaje bolje budizam i ne razlikuje izvorni, pravi budizam od lažnog tibetanskog budizma koji je zapravo demonizam i šamanizam učvršćen u surovu teokratiju koja se samo maskira budističkim učenjem.

    Uostalom uvodni moto cele ove knjige je izvod iz jednog Budinog govora, jedinstvenog u svetu svih religija. Tako da s njime autorka protivreči samoj sebi kada i pojavu Bude pokušava da svrsta u istu vrstu mitoloških manipulacija kao sa Isusom. Trebala je da se drži svog područja koje odlično poznaje: istorije hrišćanske crkve i svih njenih manipulacija. Stoga je ova knjiga od velike koristi za razotkrivanje tih manipulacija, iako se u svom dokaznom postupku ponajviše oslanja na masonske izvore i autore, pa je otuda i sama izvor svojevrsne manipulacije. Po svemu sudeći ovu knjigu su sami masoni i napisali, i samo podmetnuli lepu plavušu Acharyu, verovatno ćerku jednog od njih, da pozira za javnost.

    Jedna od glavnih obmana u ovoj knjizi je zaključak da su hrišćansku crkvu i ceo mit o Hristu stvorili Gnostici (Eseni, Terapeuti…) koji su pre Hrista imali razvijenu mrežu tajnog društva ("sve do Kine" tvrdi autorka). Tvrdi da su se svi oni lukavo unapredili i organizovali u hrišćansku crkvu i tako osvojili svet. Previđa činjenicu koja uopšte nije skrivena niti lažirana, da je Rimska crkva progonila Gnostike vekovima, spaljivala i njih i njihove tekstove, a da je ona ta koja je stvorila crkvu kakvu i danas imamo. Ova obmana se u ovoj knjizi nameće da bi se sakrila istina da iza Rimske crkve stoje (ljudsko-reptilski) hibridni vladari, da oni i danas vladaju pomoću masona, i da su oni satanisti - u svim mogućim aspektima razumevanja tog pojma.

    Tako sada možemo složiti sliku šta se zaista dogodilo: gnostičke i misterijske škole su kristalisale učenje o vaskrsenju, kao suštini čovekovog postojanja i bogospoznaje. Verovatno je tome najviše doprineo i jedan od njihovih najvećih majstora, danas poznat pod kasnije nametnutim imenom Isus Hrist, a bio je takođe poznat i kao 'Sin Božiji' što je titula posvećenika u misterijskim školama, a ne genealoška činjenica. Taj pokret se toliko širio da je ugrozio vlast u Rimu. Zato su rimski hibridni vladari preuzeli taj pokret, zapravo prisvojili su falsifikovanjem samo njegovu spoljnu formu, a suštinu prokleli i progonili kao jeres, i napravili Rimsku "hrišćansku" crkvu, kakvu i danas imamo. Ona je u svom 'hrišćanstvu' potisnula značaj vaskrsenja i svo težište stavila na kontrolu uma nametanjem mentaliteta grešnosti i stradanja (i našeg i Isusovog "za otkup naših grehova").

    Na koji način je crkva potisnula značaj vaskrsenja? Tako što ga je projektovala kao bukvalan istorijski događaj. Tako je stvorila kontraefekat: to se već dogodilo, ne treba više da težite toj svrsi postojanja, vaskrsenju, to je previše za vas, vi samo jedite i radite, "Sin Božiji" je to uradio za vas, čak je i sve vaše grehe preuzeo (otkupio - za njih je to sve trgovina), treba samo da budete potpuno pokorni njegovom živom predstavniku na zemlji - rimskom papi.

    Na isti način kao i vaskrsenje, potisnut je smisao i značaj čovekove božanske suštine. Po svojoj suštini svi smo mi 'sinovi božiji', kako su i učile gnostičke škole, odnosno individualna oličenja Apsoluta. Potiskivanje te činjenice učinjeno je uspostavljanjem jednog ('jedinorodnog') Sina Božijeg, Isusa hrista, koji po crkvenoj dogmi nije to samo meraforički, već mu je Bog i biološki otac. To je projektovano kao istorijski događaj, da ne bi više bilo najdublja istina svakog čoveka. Čovek je po toj dogmi iskonski grešan i sluga božije teokratije. I to je učinjeno po ugledu na ranije 'sinove božije' a to su bili svi faraoni u Egiptu, zatim Horus, sin Izide i Ozirisa, Tamuz ili Mitra u Vavilonu, sin Semiramide i Nimroda, začetnika Mitraizma, najraširenijeg kulta u starom Rimu, kome je pripadao i car Konstantin. Svi su oni bili modeli boga, boginje i njihovog 'sina božijeg'. Jevrejski Bog, Devica Marija i Isus samo su poslednji u tom nizu.

    Ta vladarska crkva se nije primila u narodu, bila je omražena i prozrena, zato je bilo potrebno puno progona, nasilja i straha da se učvrsti njena vlast. To je trajalo sve do šestog veka kada su u Rimskoj crkvi shvatili da im treba pomoć u borbi protiv Gnostika i pravih Isusovih učenika. Tu pomoć su sami stvorili u vidu Islama, religije koju su sami pokrenuli među Arabljanima. Postoje dokazi u Rimu da su oni planirali, pomagali i  finansirali sve muslimanske ratove i osvajanja, ali kada su muslimani ojačali postali su dovoljno samostalni da nisu morali da ispunjavaju sve zahteve Rimske crkve, posebno one koji su se odnosili na predaju Jerusalima kao centra svetske vlasti hrišćanske, katoličke crkve. Muslimani su ga zadržali za sebe, i tako je nastao mali sukob koji traje do danas, pri čemu obe strane paze da ne otkriju zajedničku tajnu: ko je i zašto stvorio islam.

    Uostalom, u planu je masona i njihovih gospodara da sruše crkvu kakvu su sami napravili u davnim vremenima, jer su nastala nova vremena i novi metodi manipulacija i kontrole masa. Nove tehnologije, mikročipovi i hemikalije, mnogo su efikasniji u kontroli masa od zastarele i provaljene ideologije. Nameravaju da svoju zastarelu crkvu preobraze u jednu svetsku religiju sa sedištem u Jerusalimu i otuda potiču svi savremeni sukobi sa muslimanima, jer su im ovi zauzeli plac za gradnju hrama svojom džamijom Al Aksa.

    Zato im treba verovati kao izvorima informacija. Niko bolje od njih ne zna kako je hrišćanska crkva nastala.

    Stoga je ova knjiga odličan primer kako manipulacije nastaju i kako se nastavljaju stalnom promenom na istoj osnovi.

Stari zavet

    Nova arheološka iskopavanja pokazuju sjajni Davidov grad kao varošicu od dve hiljade stanovnika. Toliko čuveni kraljevi David i Solomon su bili vladari koji su kontrolisali “beznačajne delove rubnih područja”. Nije bilo nikakvog egzodusa judejskih plemena iz Egipta, tog neverovatnog Mojsijevog poduhvata. Ali bilo je toliko paganskih svetilišta i pozlaćenih idola da naučnici smatraju da smo stigli do “novog pogleda na poreklo monoteističkih religija”. Otvara se i pitanje: kad je pisan Stari zavet - hiljadu ili tek trista godina pre Hrista? I ko je pisao tako nepreciznu knjigu? Zašto se činjenicama barata tako olako? NIN-ov feljton je izuzetan istraživački napor “Špiglovog” novinara Matijasa Šulca. Ovo uzbudljivo štivo sa nemačkog prevela je Danka Stojaković. Knjiga je prepuna napetih pripovesti, od kojih se neke bave silovanjem i bratoubilaštvom. Tu se ljudi pretvaraju u stubove soli, prodaju svoje primogeniturno pravo za varivo od sočiva, ili ih, poput Hioba, prekrivaju čirevi. Tu nastupa više od 20 proroka. Pesma nad pesmama nudi nam čistu ljubavnu poeziju. Knjiga propovednikova nalik je filozofskoj raspravi.
       A i glavni lik deluje nekoherentno. Čas se zove Jahve, čas El ili Elohim. Povremeno se Bog pojavljuje u vidu oblaka, a onda se opet prerušava u vatreni stub i pokazuje Mojsiju put.
       Ko je sačinio ovo mamutsko delo? Najstariji do sad pronađeni svici, koji sadrže tekstove biblijskih proroka, potiču iz Kumrana na Mrtvom moru. Neki od pronađenih ostataka dešifrovani su uz pomoć izotopa ugljenika: najstariji su nastali oko 240. godine pre Hrista.
       Nauka smatra da poreklo Biblije i njenih proroka seže mnogo dalje u prošlost. Svici iz Kumrana su samo prepisi prepisa. U Bibliji se pominje na desetine mesta i ličnosti. Iz svih tih marginalnih podataka istraživači su rekonstruisali hronologiju koja je konzervativnom bloku naučnika do danas služila kao smernica. Prema toj hronologiji, praoci su živeli oko 1800. godine pre Hrista. Oko 1250. godine pre Hrista narod Izraela napustio je Egipat.
       Ova predistorija Izraela iz, kako se smatralo, bronzanog doba obrađuje se u 1. knjizi Mojsijevoj. Sve počinje sa Avramom, pastirom, poreklom iz Ura (današnji Irak). Po zapovesti Božjoj, Avram iz Ura kreće za Kanaan.
       “S tobom će sva plemena na zemlji steći blagoslov”, objavljuje Svevišnji. Avram daje sve od sebe i kod Betela i Sihema podiže oltare. Posle jednog kratkog putovanja u carstvo na Nilu vraća se sa bogatim darovima u Palestinu, gde umire u 175. godini, “umoran od života”.
       Njegov sin Isak, nomad kao i otac, rađa Jakova, čijih dvanaest sinova čine plemena Izraela. Najtaštijeg od njih, Josifa, rodbina je namamila u klopku, odvela karavanom za Egipat i tamo prodala.
       1. knjiga Mojsijeva dirljivo pripoveda kako se taj izgnanik uzdigao od tumača snova do ministra. Ubrzo posle toga u Kanaanu je zavladala glad. Braća dolaze u Egipat da mole za pomoć. Josif, čiji su ambari puni, likuje.
       No, nedugo potom sreća mu okreće leđa. Na vlast dolazi novi faraon i prisiljava Jevreje “da za njega rade u polju”. Osim toga, moraju da vuku cigle u Ramzesu: to je naziv za Ramzesov grad - metropolu u delti Nila, čija je izgradnja započela oko 1270. godine pre Hrista.
       Breme sužanjstva postaje nepodnošljivo. Kao i mnogo puta posle toga, autori Biblije koriste sva sredstva da mračnim bojama oslikaju bedu Božje dece. Ali, tu je Mojsije.
       Hebrejsko nahoče, odraslo na dvoru faraona, postaće oruđe Boga. Taj borac za religiju pešice će izvući svoj narod iz “ropstva” na Nilu. Tu se porodična drama pretvara u istorijski masovni spektakl. Počinje vreme znamenja i čuda.
       Sa Mojsijem u bekstvo kreće “600 000 ljudi”. Jahve deli Crveno more - i oslobađa put za Sinaj. A tamo Bog lično prstom ispisuje u kamenu Deset zapovesti, koje njegov sluga pohranjuje u zavetni kovčeg, “najsvetiji nacionalni simbol” Jevreja (Finkelštajn). Tek što su stigli do Sinaja, prinuđen je da gleda kako njegov narod obigrava oko Zlatnog teleta.
       To je okončano vojničkom naredbom. Pod Jošuom, Mojsijevim naslednikom, počinje vojničko napredovanje. Jerihon pada praćen zvukom ratničkih truba. A Bog stalno pruža podršku. Čas pušta “kišu grada”, u Gibeonu čak zadržava Sunce ne bi li Jevreji pri dnevnom svetlu ubili i poslednjeg neprijatelja.
       Kakva storija o nastanku! Neprijateljska zemlja je sravnjena, u tesnoj saradnji sa voljom Svevišnjeg koji garantuje ispunjenje zahteva za teritorije. Sve to dešava se u dubini prošlosti, u vremenu koje bi moglo da se nazove legendarnim i “bronzanim”.
       I arheolozi su se orijentisali u skladu sa tom famom. Kad su u blizini Jerihona pronašli nasilno srušene zidine, odmah su za krivce proglašavane trube. Svaka polomljena cigla tumačena je kao oštećenje nastalo u manevrima tokom Jošuinog blickriga.
       Tek u novije vreme ovakvo iščitavanje Biblije potiskuje se u drugi plan. Avram neprestano jaše na kamilama. Kako mu je to polazilo za rukom? Te životinje su počele da se koriste za nošenje tereta tek posle 1000. godine posle Hrista.
       Uskoro se posumnjalo i da je Mojsije samo jedna izmišljena figura. Autor sinajske pripovesti živeo je oko 950. godine pre Hrista, i to kao dvorski pisar na dvoru kralja Davida, bar tako se verovalo. Ali, zašto onda Jevreji - kaže 1. knjiga Mojsijeva, 42 - plaćaju žito metalnim novcem? Najstariji kovani novac potiče iz Male Azije, a prvi put je izrađen tek u 7. veku pre Hrista.
       Nema sumnje: Pentateuh, pet knjiga Mojsijevih, koje religiozni Jevreji slave kao Toru i smatraju je naročito svetom, nije primarni izvor iz bronzanog doba. Pismeni “falsifikatori” (Kraus) samo su joj podarili veštačku patinu.
       Pre svega, Knjiga o Jošui u potpunosti izvrće realnu istoriju. Tu vojskovođa munjevito, u svom brzinskom ratu, preleće preko Jordana i, dok ga podstiče ljutiti Bog, istrebljuje starosedeoce i njihovo mnogoboštvo.
       Nova arheološka iskopavanja, koja vrši Institut za antiku u Izraelu, pokazuju razmere obmane. “Naseljavanje Kanaana se u stvarnosti odvijalo mirno i postepeno”, objašnjava Finkelštajn.
       Činjenica je da su oko 1200. godine pre Hrista semitska plemena krenula iz pustinje i odatle naselila brdovito područje zapadnog Jordana. Bili su to ljudi koji su spavali na drvenim strunjačama i nisu jeli svinjsko meso. U njihovim kućama bilo je mesta za četiri do pet osoba.
       # Sever regiona sve do jezera Genezareta nudio je novonaseljenom stanovništvu mnogo pogodnosti. Među blagim brežuljcima uzgajali su vinovu lozu i masline.
       # Nešto južnije, između Jerusalima i Hebrona, priroda je bila škrtija. U krševitim jarugama rasla je trnovita šikara, a vode je bilo veoma malo.
       U brdima oko Kanaana živelo je, oko 1000. godine pre Hrista, tek oko 50 000 ljudi. Jug je bio naročito negostoljubiv i izuzetno retko naseljen.
       Osim toga, uvek je bilo nesuglasica sa susedima. Edimiti i Moabiti živeli su u blizini. Prema obali, u plodnoj priobalnoj niziji, raširili su se po ogromnim gradovima Filistri - verovatno poreklom sa Krita. Još severnije živeli su Feničani, vešti pomorski trgovci, koji su imali rituale sa žrtvovanjem dece.
       Naograničeni vladar u zemlji bio je, međutim, faraon. On je eksploatisao rudnike bakra. Oko 1250. godine pre Hrista Ramzes II je izgradio lanac utvrđenja i pristaništa po celoj zemlji, “put Horusa” - put kojim su prolazile vojske sa Nila.
       Teško može i da se zamisli da je Mojsije, čovek koji je spavao u šatoru, mogao da povede rat u takvom, izuzetno dobro naoružanom, zatvorenom obruču koji je pripadao faraonu. Doduše, 1207. godine pre Hrista faraon Merenptah pominje neko izraelsko pleme u jednom zapisu. Međutim, taj tekst se odnosi na kaznenu ekspediciju kralja sa Nila i glasi kratko i jasno: “Tvog semena, Izraelu, nema više.”
       Gospodar piramida uzimao je priloge od građana. Onaj ko je želeo da izbegne prisilni rad, bežao je u planine. Uskoro su tamo živeli begunci i izgnanici. Mnogi stručnjaci pojam Hebreja izvode iz “hapiru” - što znači otprilike nešto kao “lutalica”.
       A Biblija tvrdi da su baš u tom siromašnom, škrtom svetu oko Kanaana nastajala blistava kraljevstva. Tamo gde su u stvarnosti živeli pastiri u vunenim ogrtačima, navodno se prostiralo sjajno i prebogato Davidovo carstvo. Biblija preteruje još i više kad je reč o njegovom nasledniku Solomonu. U haremu ovog vladara živi 700 zakonitih žena. Pored njih, ima ih još 300 na vanbračnoj osnovi. Njegova palata je ogromna i prekrivena mekanim tepisima. Tu se vrškom pun pehar izliva: po Bibliji, Solomon je “po bogatstvu prevazilazio sve kraljeve na zemlji”.
       Vladar preteruje i na kulturnopolitičkom planu. Mojsije, kao pustinjski nomad, prinosio je žrtve Bogu u “šatoru otkrovenja”. Solomon Bogu podiže kuću od kamena. Ona je “sva prekrivena zlatom”, a iznutra obložena libanskom kedrovinom. Na najsvetijem mestu nalazi se zavetni kovčeg.
       Svi pokušaji da se postojanje ovog svetilišta potvrdi arheološki, ostali su bezuspešni. “Nemamo čak ni temelje hrama”, priznaje naučnik Bledhorn.
       Nema sumnje da je Stari zavet pun fikcije. On kolibe pretvara u palate. Zauzimanje zemlje u Kanaanu je nonsens. Neizvesno je i da li je Mojsije postojao. Za švajcarskog stručnjaka za proučavanje Starog zaveta, Otmara Kela (Keel), priča o Solomonu nije ništa drugo do “idealizovano doba” bez istorijske pozadine.
       Ko je tu posegnuo za točkom istorije? S kojim ciljem? I - što je naročito važno - koliko je dugo u pogonu bila biblijska propagandna mašinerija?
       Do odgovora na ova pitanja teško je doći. Autori Svetog pisma pristupili su svom poslu veoma spretno. Što su naučnici više proučavali Toru, to su na više zamki nailazili.
       Samo na knjigama Mojsijevim radila su najmanje četiri autora. Jedan od njih bio je “jahvist” i ime Božje uvek je ispisivao pomoću tetragrama JHVH (“Ja sam onaj koji jesam”), a verovatno je poticao iz Jerusalima. Drugi pripovedač (“elohist”) verovatno je živeo na severu zemlje. On Boga naziva Elohim ili El.
       Problem je u tome što Sveto pismo ne sadrži samo fikciju i fantaziju. Neki delovi Biblije gotovo da podsećaju na leksikon stvarne istorije.
       Čvrste činjenice nude nam, na primer, “Knjige kraljeva”: one izveštavaju o periodu od oko 1000. do 587. godine pre Hrista, kada se raspalo nebulozno Solomonovo carstvo, a na njegovom mestu su se formirale dve države - Izrael i Judeja.
       Autori do u detalje izveštavaju o iskopavanjima kanala, poreskim dekretima i ratovima u ovim državama-bliznakinjama. Nabrojana su ukupno 42 kralja, uz navođenje njihovih perioda vladavine.
       Da li su za to možda korišćene stare hronike i liste vladara? Naučnici su upravo s tim ciljem pretražili mesopotamske arhive klinastog pisma. I zaista: tu se poimenice pojavljuje ukupno pet biblijskih prakraljeva.
       Najvažniji dokaz naučnici su otkrili 1993. godine u “Tel Danu”, u jednom naselju na brežuljku u severnom Izraelu. To je zapis u kojem se pominje “kuća Davidova”. Praotac je, dakle, verovatno stvarno postojao - makar i kao “dvanaesti knez minijaturnog grada-države” (Finkelštajn).
       U svetlu novih nalaza iz pustinje Negev i Samarije slika mračnog “doba kraljeva” postaje jasnija. Oko 950. godine pre Hrista Egipat je izgubio kontrolu nad svojim vazalima. U vakuumu, koji je na taj način nastao, poglavice hebrejskih plemena su iskoristile priliku da se prošire:
       # Prvo se na severu formirala pradržava Izrael. Godine 884. pre Hrista na presto se popeo, kako kažu zapisi, izvesni kralj Omri. Zemlja je imala manje od 100 hiljada stanovnika.
       # Judeja, južni sused u oblasti Jerusalima, bila je siromašnija. Usled škrtosti tla tamo je u stalnim naseobinama živelo manje od 10 000 ljudi.
       Arheolozi su uz pomoć ašova i minijaturnih bagera obelodanili svu skromnost ovih praćelija hebrejskih država. U Samariji su pronašli nekoliko priznanica za vino, a u Aradu jedva čitljiva pisma od gline. I inače, pastiri i seljaci koji su uzgajali masline gotovo da i nisu posezali za perom.
       Uskoro je i s tim bilo gotovo. U 9. i 8. veku na obalama reke Tigris izrastao je kolos od države, koja je neskriveno težila da zavlada svetom: Asirsko carstvo.
       Ta je zemlja žudela da pod svoju kontrolu stavi trgovinu karavanima. Tamjan i začini dovodili su trgovce iz Jemena u Gazu. Onaj ko je kontrolisao krajnje odredište, imao je priliku da ostvari veliku dobit.
       Godine 732. pre Hrista kralj Tiglatpileser II započeo je napad. Njegova vojska je munjevito prošla sve do Sredozemlja i podjarmila ogromne oblasti zemlje. Pala je patuljasta država Izrael. Kao provincija Samarija priključena je Asirskom carstvu. U početku je jedino siromašna Judeja ostala pošteđena.
       Arheolog iz Gisena, Folkmar Fric (Fritz), uspeo je da pokaže koliko brutalno su nastupili osvajači. Taj naučnik vrši iskopavanja u Kinaretu na jezeru Genezaret. Selo od 500 stanovnika sravnjeno je kišom “gvozdenih strela”, kaže on. “Onda su vojnici gvožđima porušili kuće”.
       U politiku osvajača spadale su i deportacije. Prinudno je 13 500 Izraelićana moralo da napusti zavičaj. Jedan reljef, otkriven u Ninivi, prikazuje kako Jevreji, pogrbljeni i sa džakovima na leđima, marširaju u nepoznato. Među njima mogu da se vide i ljudi nabijeni na kolac.
       Ali i manja bratska država Judeja bila je u opasnosti. Reka ljudi koja je bežala od rata izlila se u Jerusalim. Broj stanovnika narastao je sa 2 000 na oko 15 000 - a bili su bez ikakve zaštite izloženi ćudima do zuba naoružanog suseda.
       U takvom osećaju ugroženosti, smatraju umereni kritičari Biblije okupljeni oko Finkelštajna, odigralo se čudo: rađanje vere u jednog boga (“monoteizam”).

        Ako je verovati proroku Samuilu, biblijski kralj David je svoju biografiju započeo kao pastir. Bio je plavokos, “lepog stasa” i divno je svirao harfu. Kao mlad junak ubio je praćkom divovskog Filistra Golijata. Posle toga, navodno oko 997. godine pre Hrista, poveo je vojsku na Jerusalim.
       Stari zavet posvećuje strane i strane slavljenju ovog čoveka kao božjeg izabranika i pomazanika. Četrdeset godina je osnivač jevrejske nacije sedeo na prestolu pre nego što je izbrisan kao vladar carstva koje se prostiralo od Eufrata do Sredozemlja.
       Međutim, gde su tragovi te blistave zemlje? Svako ko se ovih dana nađe u šetnji istočnim delom Jerusalima naići će na područje iskopina, nazvano “Davidov grad”. Na ulazu stoje vojnici sa mašinkama na gotovs. Oni čuvaju to malo ruševina.
       “Gledajte!” Hansvulf Bledhorn (Bloedhorn) sa Evangelističkog instituta za istoriju Svete zemlje pokazuje na srušenu kuću. Velika je 16 kvadratnih metara i nije imala ni kuhinju ni prozore. Kuvalo se napolju. Pored se nalazi kamena ploča sa rupom. “To je bio toalet”, objašnjava istraživač.
       Da li je to Davidov sjaj i uzvišenost? Prema 1. Knjizi kraljeva, poglavlje 10, u glavnom gradu je bilo “srebra koliko i kamenja”.
       O tome nema ni govora. Pod ašovima arheologa Jerusalim iz bronzanog doba smanjio se na veličinu sela. Bilo je to mesto sa manje od 2 000 stanovnika. Berlinski egiptolog Rolf Kraus (Krauss) pominje “provincijsku varošicu”.
       Takvi nalazi nisu usamljeni. Savremeni stručnjaci koji se bave proučavanjem Biblije već duže vreme pretresaju Stari zavet. Ono što se posle toga pojavljuje jeste fantastična slika sačinjena od legendi.
       Istraživači dolaze sa svih strana. Stručnjaci za polen prelaze preko oblasti u Judeji i Samariji koje se nalaze pod vojnom okupacijom. Orijentalisti dešifruju table ispisane klinastim pismom. I u starim tekstovima sa Nila štošta ukazuje na pravu istoriju Hebreja.
       Naročito je nesigurna i nepouzdana istorijska osnova Biblije. Najnoviji udarac zadao je nedavno Izrael Finkelštajn (Finkelstein), glavni arheolog sa Univerziteta u Tel Avivu. Njegova knjiga “Bez jerihonskih truba” potvrđuje da su neistiniti centralni tekstovi Biblije:
       # Nikada nije bilo nikakvog egzodusa judejskih plemena iz Egipta.
       # Kanaan nije, kako je to opisano kod Jušue, silom osvojen.
       # Pracarstva Davidova i Solomonova su varka. Ovi izraelski kraljevi vladali su samo “beznačajnim delovima rubnih područja” (Finkelštajn).
       Bajka i monumentalna kamuflaža - baš tako se u novije vreme prikazuje reč Božja. Tamo gde su istraživači naslućivali istorijske činjenice, otkrili su samo političku propagandu. “Nalazimo se pred prekretnicom”, priznaje Dirk Kinet, koji predaje biblijske jezike na Univerzitetu u Augsburgu.
       Naime, i razvoj monoteizma odvijao se potpuno drugačije nego što nas je ubeđivalo Sveto pismo. Tamo se Bog javlja u odori večnosti. On se nalazi izvan vremena - biće koje nikad nije rođeno i koje nikada neće umreti.
       Još praotac Avram prinosi (navodno oko 1800. godine pre Hrista) žrtve ovom svemogućem biću. “Bog je jedan”, ispoveda i Mojsije pošto mu se Bog prikazao u vidu plamtećeg žbuna.
       Konzervativni stručnjaci za proučavanje Biblije voleli su da narod Izraela proglašavaju izabranim i posebnim narodom. Međutim, arheolozi sada sve stavljaju na svoje mesto: I Bog je počeo gotovo ni od čega.
       U početku, Jahve je bio samo prirodno božanstvo, objašnjava augsburški stručnjak Kinet: “On je bio garancija plodnosti, čija je seksualna strana tek naknadno postepeno potiskivana.”
       Idoli od gline i metala otkriveni su u Svetoj zemlji, ali i male glinene figure sa jedrim grudima i stražnjicama. Rođenje Boga iz krila mnogoboštva - to je okvir u kojem se kreću najnovija saznanja:
       - U Jerusalimu je cvetala prostitucija po hramovima;

       - Još oko 100. godine pre Hrista seljaci iz okoline upražnjavali su paganske rituale.
       - Bog je u početku imao nagu pratilju;
    

        Još 1967. godine je istoričar Rafael Patai objavio prva saznanja o tome da su stari Izraelićani uz boga Jahvea obožavali i njegovu suprugu Ašeru. Ta teorija je sada dobila novi život zahvaljujući istraživanju Frančeske Stavrakopolu (diplomirani oksfordski teolog, a sada profesor na Odseku za teologiju i religiju na Univerzitetu u engledskom gradu Ekseteru).

        - Možda ga znate kao Jahvea, Alaha ili Boga. A Jevreji, muslimani i hrišćani se slažu u jednoj stvari: on je jedan, jedinstven, usamljena figura, jedini kreator svega... Ili bismo mi samo voleli da je tako. Nakon godina istraživanja istorije i religije Izraela došla sam do živopisnog i, možda, za mnoge neprijatnog zaključka da je Bog imao suprugu - piše Frančeska Stavrakopolu.

        Stavrakopolu zasniva svoju tvrdnju na starim tekstovima, figurinama i amajlijama iskopanim uglavnom u antičkom Ugaritu, koji se nalazi na teritoriji današnje Sirije. Svi ti artefakti pokazuju da je Ašera bila moćna boginja plodnosti. Njena veza sa Bogom, Jahveom, iako je cenzura to skrivala, nazire se i u Bibliji i zapisima iz 8. veka pre nove ere nađenim na grnčariji u Sinajskoj pustinji na mestu zvanom Kuntillet Ajrud.

        - Natpis je zapravo vapaj za blagoslovom, upućen "Jahveu i njegovoj Ašeri". To je dokaz da su Jahve i Ašera bili božanski par. Takođe je važno znati da se u Bibliji, u Knjizi kraljeva, pominje da je Ašera bila obožavana u Jahveovom hramu u Jerusalimu. Tu piše da je statua Ašere stajala u hramu i da su joj žene pravile ritualnu odeću. Dokazi se više ne mogu ignorisati."

     Cenzura u Bibliji

        Postojanje tekstova koji spominju "božanski par" potvrdio je i J. Edward Wright, predsednik Centra za judaističke studije iz Arizone i Albrightovog Instituta za arheološka istraživanja. "Uprkos pokušajima cenzure, Ašeru nisu uspeli u potpunosti 'isterati' iz Biblije, gde je najverojatnije smetala muškim urednicima koji su skupljali i prevodili tekstove koji zajedno čine Stari zavet. Analizom tih tekstova, arheoloških dokaza, ali i tekstova naroda koji su graničili sa starim Izraelom, moguće je rekonstuisati ulogu Ašere u religijama Južnog Levanta." Ašera je mnogima poznatija pod svojim drugim imenima - Astarta (Grci), Ištar (Asirci i Babilonci) i Inanna (Sumerani). U islamu je ova boginja Meseca postala Alah. Svim tim narodima Ašera je predstavljala vrlo važno božanstvo, moćno, ali i negujuće i obnavljajuće, tvrdi Wright. "Mnogi prevodioci na engleski 'Ašera' često prevode kao 'Sveto Drvo', što je verovatno, inspirisano idejom o jednom i samo jednom biblijskom Bogu, samo još jedan pokušaj skrivanja njenog postojanja i uloge koju je imala", dopunio je. Drevni Izraeliti bili su politeisti. S teorijom o sveobuhvatnoj cenzuri slaže se i Aaron Brody, direktor muzeja Bade i vanredni profesor na Pacific School of Religion, odelenja za Bibliju i arheologiju. "Na Ašeru se u nekim tekstovima referiraju kao na 'drvo', koje je posečeno i spaljeno pred Hramom. Spalili su je, kako se navodi, vladari skloni nametanju Jahve-a kao jedinog, muškog, boga", izjavio je Brody. "Drevni su Izraeliti bili politeisti", dodaje. "Sve do 586. pre n.e. pravih monoteista, koji su poštovali isključivo Jahvu, bilo je izrazito malo. Nakon te godine, progona u Vavilon i uništenja Hrama u Izraelu, javljaju se prve naznake strogog monoteizma pod motom 'Jedan bog za sve narode'."

       Pogotovo u Ugaritu, 400 km severno od Jerusalima, “mračna prošlost religije Izraela” dolazi do izražaja, kako kaže francuski arheolog Andre Kako (Caljuot). Pronađeni su ritualni tekstovi i zlatne statue. Jedan nalaz prikazuje čovečuljka sa bradom. To je mudri starac i nebeski otac El - praobličje Boga.
       Spoznaja da je Bog nastao od paganskog idola možda jeste bolna, ali se već dugo naslućivala. Stručnjaci, kao uz pomoć teleskopa, posmatraju onaj oblak u kojem se odigralo rođenje Svevišnjeg. Nauka sve jasnije uviđa metafizičke elemente od kojih je, korak po korak, stvarana njegova moć.
       Svojim donekle senzacionalnim otkrićima naučnici na svetlo razuma izvlače onu tvorevinu vere koja još stoji kao neka mračna i tajanstvena tvrđava.
       Pobožni egzegeti su još skloni da Hebrejima priznaju poseban istorijski položaj. “S punom svešću o uzvišenoj ideji” jedno semitsko pastirsko pleme “žrtvovalo je sva dobra ovog sveta, istrpelo mučenja i dalo svoje živote”, formulisao je Simon Dubnov u svojoj desetotomnoj “Svetskoj istoriji jevrejskog naroda”.
       U tim mistifikacijama je tačno da je Kanaan pustošen ratovima, gotovo kao nijedna druga oblast antičkog sveta. Čas su faraoni posezali za tom zemljom, čas su Vavilonci sprovodili masovne deportacije. Sledili su Persijanci i Grci. Na kraju su došli Rimljani i tu oblast pretvorili u koloniju (v. Hroniku patnji).
       Rimski car Vespazijan upotrebio je protiv Jerusalima sprave za rušenje zidina i bacanje kamena da bi ugušio veliki jevrejski ustanak 70. godine pre Hrista. Doveo je 20.000 legionara. Neposlušni seljaci pružili su otpor “kao Vijetkong” (Bledhorn). Povezali su svoje kuće podzemnim tunelima.
       Ništa nije pomoglo. U avgustu iste godine utvrđenje na brdu Sion je dovedeno do iscrpljenja. Legionari u pancirnim košuljama srušili su redove protivnika i osvojili brdo na čijem se vrhu uzdizao veliki hram Jahveu. Tu su podmetnuli požare.
       Istoričar Josif Flavije, svedok napada, upečatljivo pripoveda o tim zlodelima. On opisuje drvene krstove duž cesta, na kojima su visili razapeti pobunjenici. Pored tih kulisa promicali su pobednici odvlačeći blago iz hramova za Rim, a među tim blagom i sedmokraki svećnjak menoru.
       Mnogo poniženja se slilo u Bibliju, očajanje i maštanje o svemoći, nastalo iz besa, nagomilano je u njoj. Potezom pera autori Biblije pretvorili su vavilonsku kulu u ruševinu (u stvarnosti je ta građevina, visoka 90 metara i više zapravo dovršena). Kod proroka Jezekilja Bog napada faraona poput divlje zveri: “Potopiću zemlju, sve do brda, rekom tvoje krvi.”

       Ali tek sada, više od 2000 godina posle nastanka svih ovih mitova i religijskih praslika, započinje njihova trezvena prerada. Naučnici se probijaju do korena Starog zaveta - doduše, sekirom.

       Sve je jasnije da je reč Božja, “Knjiga nad knjigama”, puna obmana. Grupa falsifikatora, zvanih “deuteronomisti”, prečešljali su stvarnu istoriju; iskrivili su stvarnost, uklonili neugodne činjenice i izmislili, u maniru holivudskih scenarija, istoriju Svete zemlje.
       Ni izdaleka nije u potpunosti razjašnjeno kako se u pojedinostima odvijao taj posao. Biblijska cenzura postupala je veoma spretno. Poput inja, njena verzija prošlosti prekrila je istoriju. U principu je radila perfektno, poput Ministarstva istine Džordža Orvela.
       Jedino je sigurno mesto zločina: hram u Jerusalimu je mesto gde se na kraju slivaju svi tragovi. Na onom brdu u gradu, na kojem se danas uzdižu Aksa-džamija i Kamena katedrala, nekad se uzdizalo centralno gradsko svetilište. Bradati sveštenici u odorama, o koje su bila okačena užad, zvončići i drago kamenje, kružili su unutar zidova tog zdanja. Mahali su tamjanom i klali žrtvene životinje. U jednom od rituala kvasili su svoje ušne resice ovnovskom krvlju.
       Ko bi uzduž prošao hramom, dospeo bi na kraju do najvećeg svetilišta - “debira”. Tu su u polutami stajala dva heruvima, presvučena zlatom: krilati lavovi sa ljudskim likom, koji su čuvali Jahvin presto.
       Taj presto je bio prazan.
       To je Ništa, velika negacija - kao šifra za beskonačnost duha - kao ono što se smatra pionirskim dostignućem jevrejske teologije. Dok je ceo svet još udarao u tam-tam i klanjao se idolima, Jevreji su zabranili slikanje likova i prodrli u carstvo univerzalnog.
       Ali, da li je to uopšte tačno? Hebrejima se poriče čak i prvo delo njihovog duha. O starosti i datumu pojavljivanja Svetog pisma vodi se žestoka rasprava. U ringu su tri strane:
       - Tradicionalisti tvrde da su glavni tekstovi Biblije počeli da nastaju oko 1000. godine pre Hrista.
       - Umerena struja je pre za 600. godinu pre Hrista.
       - Minimalisti smatraju Stari zavet “delom helenizma”. U svojim bitnim delovima napisan je tek posle 330. godine pre Hrista - a, time, i posle smrti grčkih filozofa Sokrata i Platona.
       Čovek iz Hajdelberga ide korak dalje. Bernd Jerg Dibner (Diebner) govori brzo, ima retku kosu i već 30 godina predaje teologiju. Posle dugog oklevanja, Evangelistički fakultet je odlučio da tog naučnika promoviše u profesora. Ima 63 godine.
       Drvetom obloženi amfiteatar bio je dupke pun kad je netom izabrani profesor započeo svoje pristupno predavanje. Izrael je “mistična veličina”, objavio je profesor. Potom je opisao Toru kao “diplomatski dokument pun kompromisa”, koji je dorađivan i brušen sve do 50. godine posle Hrista.
       Za Dibnera, Biblija predstavlja rezultat borbe za prevlast u domenu religijskog vođstva - pravi krimić iz oblasti kulturne politike, koji je započeo visoki sveštenik iz Jerusalima tako što je izmenio istorijske činjenice i “u prošlost projektovao sopstvene snove o velesili”.
       Srećom po profesora, vatre inkvizicije odavno su ugašene. Danas ne spaljuju nikoga ko huli na Boga.
       Istovremeno se nalaže poštovanje religijskih osećanja: 3,1 milijarde Jevreja, hrišćana i muslimana oslanjaju se na reči Starog zaveta. Biblija je prevedena na 2 300 jezika i dijalekata. U Luterovoj (Luther) verziji sadrži 773 000 reči.    

A kako je sve počelo?

    (Sledeći tekst je preuzet sa drugog sajta delimično, jer se ne slažem sa celim sadržajem.)

    U Bibliji ("Poreklo") stoji da i je patrijarh Avram bio Haldejac iz Ur-a. On je dostigao velika saznanja o astrologiji i u "haldejskim veštinama". Iako se za Avrama nigde ne kaže da je bio čarobnjak (kako se to govorilo za druge Haldejce), kaže se da je "sve nadmašivao u otmenosti i mudrosti". Njegova "otmenost" u to vreme mogla je značiti samo da je bio plemenitog roda. Njegovo poreklo se tako može povezati (iz citata Eusebijusa) kako doseže do drevnih golijata, odnosno prvih gospodara sumerske civilizacije (onih koji su došli sa neba - Anunaki, reptili), što znači i do Nimroda (prvog reptilskog hibrida-vladara).
    Avram je došao u Egipat i tu podučavao egipatskog faraona astronomiji. Ista saznanja preneo je i u Grčku. Dakle, putovao je i prenosio učenje o postojanju "jednog boga".

    O vladavini Gudeje (velikog sveštenika i arhitekte iz Haldeje, Vavilon) ostalo je ipak dosta materijalnih dokaza. Za razliku od njega, iza kralja Solomona kao i njegovog oca kralja Davida nema nikakvih materijalnih dokaza da su zaista postojali. Nijedan arheološki ostatak koji bi to potvrdio ili opovrgao. Istraživanja i danas traju.

    Solomonov Grad, za koji se u Bibliji tvrdi da je postojao u Jerusalimu, veruje se da je bio okrenut prema današnjoj džamiji Al Aksa. Izraelski arheolozi su očajnicki kopali pokušavajući da nađu ostatke, ali nikakvih opipljivih dokaza - nema. Ime kralja Solomona nije uklesano ni na jednoj tabli, prepisu ili ukrasu neke vazne. Nijedan vazal koji mu je plaćao taksu nije ostavio o tome nikakav zapis. Nijedan vojnik od njegove ogromne osvajačke vojske nije ostavio ni jedan šlem, sablju ili štit sa oznakama njegove armije. O drevnom Kanaanu i drevnoj Filistini ima arheoloških tragova, ali o Solomonovom gradu - ne.

    Da li je Solomon izmišljen lik kao i njegov otac David? A Avram? Ako jesu, kome je trebala ta priča o moćnoj Solomonovoj kraljevini, njegovom zlatu, njegovim brojnim potomcima i "izabranom izraelskom narodu"? Ko je i zašto sve te lepe priče zapisao u Starom Zavetu?

Izmišljena priča:

Kralj Solomon na tronu (ili Sulejman po Kuranu) u svojoj raskošnoj palati sa brojnom poslugom okružen zlatnim lavovima, koji su bili tipični za vavilonske vladare. Solomon je navodno vladao od 1000 do 929 p.n.e, a doživeo je skoro 100 godina. Imao je ogromno kraljevsrtvo i moćnu vojsku, bio oženjen faraonovom ćerkom, a imao je i 700 drugih žena i nekoliko stotine konkubina. Njegovi potomci su danas Jevreji širom sveta.

    Reč "JEVREJ" je srpska transkripcija engleske reču JEW, a što je skraćenica od JUDE. Judeja je naziv samo jedne oblasti u drevnom Izraelu, koja je dobila naziv po plemenu JUDEJA. Svi stanovnici ove oblasti mogu se tako nazvati Judejcima, iako nisu svi Judejci bili iz plemena Judeja (bilo je tu i Levita i pripadnika drugih plemena. Pored ovog plemena u drevnom Izraelu je živelo još dvaneast plemena. Nakon smrti legendarnog Kralja Solomona Izrael se podelio na Severno kraljevstvo Izraela u kome su bila plemena (Ruben, Simeon, Dan, Naftali, Gad, Ašer, Išahar, Zebulun, Efraim i Manaši). U Južnom delu su bila plemena Benjamina i Judeja kao i delovi Levita, koji su bili raštrkani svuda. Ovaj južni deo je nazivan Judejskom kraljevinom. Šizma između Severnog i Južnog kraljevstva trajala je decenijama pa su se razvili toliko neprijateljski odnosi da su čak i ratovali među sobom. Zbog podela je nastalo i trinaesto pleme.

    Biblija kaže da je narod čitavog Izraela, očajan ovim bespoštednim ratovima i borbom za prevlašću plemenskih vođa željno iščekivao jednog moćnog gospodara (mesiju) koji bi ih spasao i ponovo ih sve ujedinio, stvorio mir i obnovio staru kraljevinu Kanaan.

    Dakle, Judeji (Židi) bili su samo jedno pleme Izraela, i pripadnici drugih plemena se nisu mogli nazivati Judejima (u transkripciji Jevrejima), ali su svi Judeji bili Izraelci.

    Razjedinjena i posvađana izraelska plemena postala su 721. godine p.n.e lak plen za moćnu asirsku vojsku koja je okupirala Severni Izrael i ogroman broj Izrailja odvela u ropstvo. Većina se nikada više nije vratila u Izrael i za njih se kaže da su to deset izgubljenih plemena Izraela.

    Kada su vavilonski vojnici 586 godine p.n.e okupirali Palestinu, razorili su Solomonov hram u Jerusalimu i odveli u ropstvo Judejce. Neki pripadnici judejskih plemena su se ipak vratili u Judeju i kasnije sazidali novi hram takozvani Drugi hram (koji je kasnije razorio Titus). Ali, njihov povratak u Judeju je, možda, baš početak jedne neverovatne priče iz koje će kasnije nastati ono što danas nazivamo - "svetskom zaverom". Tako bar otkrivaju istraživanja o istoriji Izraela nekih najuglednijih izraelskih istoričara (Helene Blavatski, Sesil Rota i drugih koje je obradila Barbara Ejho, na čiji ću se rad ("MYSTERY, BABYLON THE GREAT-CATHOLIC OR JEWISH?") najviše pozvati u ovom tekstu.

Kome je bio potreban Stari zavet?

    Odlazak Izraelaca u Veliki Vavilon bio je isto kao kada bi danas neko iz teške zabiti u Srbiji, iz sela gde nema ni struje ni vodovoda, otišao u Njujork. Vavilon je tada bio svetski centar raskalašnog života, bogatstva, sa ogromnim brojem astronomskih opservatorija, školama arhitekture, astrologije i alhemije, pravo stecište nauke i gnostika. Tu su Izraelci upoznali razne doktrine istočnjačkog misticizma, tajnu brojeva, slova, osnove astronomije i astrologije, veštinu gledanja u zvezde i proricanje sudbine, crnu magiju kao i veštinu trgovine i baratanja novcem. Naučili su i da pišu svete knjige posebnim alegorijskim jezikom i tako su savladali veštinu drevnih vavilonskih Pisara. Hebrejsko pismo i magična snaga slova (svako slovo je i broj i značenje, a ne samo znak) , takođe potiče iz Vavilona (H. Blavatski). Sva ova znanja oni su kasnije, kada su se vratili u Izrael, usmeno prenosili kao učenje "o skrivenoj mudrosti" koje se i danas naziva "kabala" ("qabb lâ" znači "primljena doktrina", a "hokmah nistarah" znači "skrivena mudrost").

    U Haldeji, gnostičkom centru vavilonske imperije, Izraelci su se mogli diviti arhitekturi, slikama i skulpturama lavova i ptica napravljenih kako u kamenu tako i od čistog zlata koji su bili simbol moći vavilonskih vladara.

    Tu su bili fascinirani, ne samo bogatstvom i raskoši, već i opštim razvratnim životom, ali i brojnim paganskim običajima koji su uključivali i prinošenje ljudskih žrtava.

    U knjizi "Okultna teokratija" (Occult Theocrasy ) Edit Star Miler kaže da reč "tanaim" na hebrejskom znači "učitelj zakona", a rabini (učitelji) koji su prenosili ova vavilonska učenja su postali prvi kabalisti.

    To su bili prvi hebrejski Pisari koji će kasnije napisti Stari Zavet. Jedna sekta ovih kabalista, koja je formirana još u Vavilonu, nazvana je farisejima. To se smatralo najvišim rangom među verskim učiteljima. Sekta je nakon povratka u Judeju počela kabalu da prenosi najpre usmeno, smatrajući to "velikom tajnom". Nakon nekoliko stotina godina odlučili su da svoja učenja zapišu. Tako je nastao Talmud, Sepher ha Zohar. Miler piše da postoji judejski i vavilonski talmud. Vremenom je vavilonski prevagnuo i uglavnom se on učio u sinagogama.

    Nejasno je zašto su se ovi Izraelci uopšte vratili u Palestinu, ako su već došli u poziciju da steknu sva ova znanja, a veruje se da su se mnogi, ne samo obogatili u Vavilonu, već su i zauzeli određene visoke društvene pozicije. Jevrejski istoričari smatraju da su oni želeli da predstavljaju novu aristokratiju među Judejcima, jer su postali učeni stvarima o kojima niko u Izraelu nije znao. Njihov navodni cilj bio je da podriju dotadašnju aristokratiju u Judeji koja je počivala na krvnom nasledstvu i postave se kao vrhovno sveštenstvo koje bi dalo i svog čoveka za Mesiju.

    Tako su još u Vavilonu formirali tajno bratstvo - "haburah". Termin "Vavilonsko bratstvo" pominje i Dejvid Ajk u svojim knjigama.

    Postoji i drugo verovanje jednog američkog istraživača, a to je da su u nameri da nateraju narod da se iz bogatog Vavilona posle 40 godina ropstva, vrati na ispošćenu palestinsku zemlju, članovi Vavilonskog bratstva IZMISLILI priču o slavnoj istorijskoj prošlosti Izraela i to zapisali kao istoriju i proroštvo. Tako su neuk narod iz Judeje možda predstavili kao potomke nekada moćnog izraelskog kralja Solomona koji je za sobom ostavio ogromno zlato (sakriveno negde u Palestini) i moralnu obavezu svojim potomcima da mu čuvaju kraljevstvo, kome je već pretila opasnost da bude okupirano tuđim vojskama.

    Kralj Solomon je tako opisivan kao moćni i mudri vladar oko čijeg trona su bili poređani lavovi i paunovi od čistog zlata (kao i Mojsijevo zlatno tele). Umni fariseji su tu videli odličnu priliku da postanu novi gospodari čitavog Izraela i lagodno žive prodajući narodu maglu u obliku lepih priča i verovatno kujući planove da im dovedu i proroka od krvi i mesa koji bi bio predstavljen kao krvni naslednik kralja Davida (Hrist).

    Nije li upravo čudna koincidencija da su pisari Starog Zaveta tako zapisali kako je i patrijarh Avram išao iz Vavilona, odnosno iz Ura (u Haldeji ) prema drevnom Kanaanu baš putem kojim su Hebreji ubeđivani da krenu natrag u Palestinu?

NEKA POREĐENJA

    Uzimanje Biblije kao nekog “razumnog”, “verodostojnog” a pogotovo “istorijskog” materijala u današnjim vremenima predstavlja samo jedan od dokaza nečijeg neznanja, što je opet često rezultat programiranosti nečijeg uma (“začarani krug”!?). Na primer, dovoljno je samo uporediti ove dve šeme rimskih vladara rimske imperije iz perioda IV-V veka i Izraelskih kraljeva iz Biblije koji su datirani daleko pre njih i videti da se radi o istim ličnostima koje su iz kasnijih vremenskih perioda projektovane unatrag, samo sa zamenjenim imenima.

    A. Fomenko (Fomenko: History - Fiction or Science)  prikupio je dinastičke podatke brojnih kraljevskih porodica Evrope i Azije, analizirao ih i uporedio rezultate. Rezultati su bili zapanjujući. Biografije su se podudarale kod vladara koji su živeli pre XVII veka n.e. Nakon XVII veka, nije uočena podudarnost.
    Ovo je podstaklo Fomenka i njegove kolege da iznova i iznova proveravaju metod i zaključke, ali greške nije bilo. Na primer, biografije svih kineskih careva pre 17. veka precizno se dupliraju s biografijama srednjovekovnih evropskih vladara.
    Osim dupliranja jednih te istih heroja pod različitim imenima, uočeni su i ogromni pomaci u vremenu u kojemu su se (navodno) događaji zbivali. Među najznačajnijim primerima su brojne koincidencije brojčanih karakteristika biografija egipatskih faraona i careva Svetog Rimskog carstva. Analizirajući (matematičko-statistički) napise rimskog istoričara Josephusa Flaviusa, jednog od klasika, čiji radovi opisuju solidne periode istorije i Izraela i drevnog Rima, otkrio je da s tačke gledišta matematike-statistike, sve to je jednostavno ponavljanje Starog Zaveta s mešanjem imena i geografskih područja događanja.

    Naravno, ne radi se samo o sličnoj dužini njihove vladavine, nego i o ličnim karakteristikama kao i događanjima vezanim za njih. Kad se uzme u obzir činjenica da su i ovi rimski vladari takođe fantomska refleksija dinastija koje su usledile nakon 13 veka, onda bi se cela ‘multidimenzionalnost’ lažiranja istorije (uključujući naravno i Bibliju) mogla naslutiti.

    "Čudnu" korelaciju nalazimo i između vladara Svete Rimske Imperije iz perioda 10-13 veka nove ere i judejskih kraljeva iz Biblije koji su navodno vladali u periodu od 928-587. g. pne.n.e.

Na kraju, jedino ostaje fenomen kako to da ovo “velikim poznavaocima Biblije” – NIJE poznato?!
 

I taj fenomen će nam biti razumljiv samo ako znamo mentalitiet i politiku Jevreja, jer cela Biblija je njihova.

Jevreji imaju verski praznik Dan Pomirenja, Yom Kippur, koji je njihov najveći praznik (23. septembra). Za javnost to je dan oproštaja grehova. Ali postoji i samo njihova verzija tog praznovanja. Kada, za Dan Pomirenja, uđu u sinagogu, oni stoje kod prve molitve koju izgovaraju. To je jedina molitva pri kojoj stoje. Tri puta ponavljaju kratku molitvu koja je nazvana Kol Nidre. Sa tom molitvom, ulaze u sporazum sa Svemoćnim Bogom prema kojem će svaki greh, svaka zakletva, zavet ili obećanje koje su dali u toku sledećih dvanaest meseci biti nevažeća i ništavna. Grehovi su za tu godinu očišćeni. Ta zakletva neće biti zakletva; zavet neće biti zavet; obećanje neće biti obećanje. Oni neće imati nikakvu snagu, nikakav efekat. Dalje, Talmud uči da se svaki put kada Jevrejin da zakletvu, zavet, obećanje, seti molitve Kol Nidre koju je izgovorio na Dan Pomirenja, i time će biti slobodan, neće morati da je ispuni. 

Da bude interesantnije, do jedanaestog veka izgovaranje molitve Yom Kippur se odnosilo na čišćenje od grehova protekle godine, što je imalo nekog smilsla, ali tada su ga okrenuli na čišćenje budućih grehova, u narednoj godini, do sledećeg praznika. (Detaljnije o svemu ovome u videti ovde.)

Ovo nam govori dve stvari: prvo, oni imaju datum čišćenja od grehova, jednom godišnje se samo resetuju i čisti su, mogu da greše koliko hoće, tog dana će ih njihov Bog očistiti ako samo praznuju taj dan; i drugo: laž je potpuno legalizovana. Ako je laž legalizovana najvišim verskim praznikom, pitanje je onda da li uopšte ima ičeg istinitog kod njih?

U suštini, oni su vrlo praktični i jednostavni: licemerje i laž su pretvorili u religiju.

Ne samo u religiju već i u politiku. Logo Mossad-a glasi: Putem prevare ćeš pobediti.

Samo zato je i moguće da tako malobrojan narod ima tako nesrazmerno veliku moć u svetu. Ovo je svet iluzije i mudri Jevreji su davno shvatili da se njime vlada samo pomoću iluzije.

Na taj način oni su iskreni. Uopšte se ne foliraju kao mnogi drugi.

To je lepo opisao Džordž Karlin kada je govorio o religiji, iako je mislio samo na Bibliju.